Nije nikakva tajna da će se na Srbe, Srbiju i Srpsku usmeriti novi talas pritisaka, kako bi se uterali u novi NATO poredak i pridružili u što je moguće većoj meri suicidalnoj politici koju su SAD nametnule Evropskoj uniji. O raznim diverzijama koje se preduzimaju protiv aviona koji lete za Moskvu javnost je već obaveštena, no postoje neki procesi koji nažalost prolaze „ispod radara”.
Nedavno su objavljeni rezultati popisa u dve države regiona u kojima živi naš narod. Oni su katastrofalni sa pozicije Srba i interesa srpskog naroda. U Hrvatskoj se nastavio pad broja Srba i u njihovom relativnom udelu u stanovništvu, a u Vukovaru su pali ispod trećine. U Severnoj Makedoniji je to još veći pad jer je broj Srba između dva popisa smanjen za čitavu trećinu, dakle za oko 120.000 ljudi. Pri tome je čak osam posto stanovništva navodno odbilo da se izjasni o svojoj nacionalnoj pripadnosti.
Ono što je neosporno je da država Srbija i njeni zvanični predstavnici u zemlji i ovim državama nisu uradili ništa da se ova popisna tragedija izbegne. To je naravno suprotno članu 13 Ustava ove države. Sve ovo valja istaći jer nas očekuje popis u Crnoj Gori koji će tamošnje vlasti i takozvana međunarodna zajednica maksimalno koristiti kako bi suzbili posledice litija te veštački smanjili broj Srba. Moguće je da se ovdašnja vlast i po tom pitanju vraća na pozicije od pre 2018. godine.
No, od svega što se protiv nas radi nekako najviše obazrivosti bi trebalo da izazovu dešavanja u Raškoj oblasti, odnosno Sandžaku. Od trojice lidera bošnjačkog naroda tamo, dvojica su izgleda bili predmet krajnje sumnjivih akcija. Pokojni muftija Zukorlić, koji je naprasno preminuo krajem prošle godine, ponovo je postao predmet interesovanja medija kada je njegov sin nedavno saopštio kako mu je otac po svemu sudeći otrovan. Tek koji mesec kasnije desila se kontroverzna saobraćajna nesreća u kojoj je Rasim Ljajić preživeo sa ozledama, dok je njegov saradnik poginuo. Radi se o dva lidera koji su uticajni i lojalni državi Srbiji, i koji su odabrali da se za poboljšanje položaja svoje manjine bore kroz institucije u direktnoj komunikaciji sa političarima na vlasti. A to može da bude problem ako se ne uklapa u planove velikih sila.
Još 2005. na jednom visokom međunarodnom skupu u Solunu na kojem su se stranci zagrevali za rešavanje kosovskog problema na način na koji su to uradili 2008, bio je i Nikolas Vajt iz tada vrlo uticajne Međunarodne krizne grupe (MKG) i još jedan gospodin. Upitan čime se bavi, Vajt je odgovorio otprilike: Nečim što se Srbima neće svideti – Sandžakom. Malo je reći da nam se nije svidelo. To da se MKG bavi Sandžakom značilo je otprilike da gledaju kakvi su potencijali za radikalizaciju i izazivanje konflikta na tom prostoru. Kao deo pretnji prema Srbiji da bude kooperativna u rešavanju kosovskog pitanja pominjala se i mogućnost da se zapali Raška oblast, i dosta se pokušavalo da se radi na uvezivanju Prištine i Novog Pazara. Sve je javno vrlo precizno formulisao pokojni ambasador Cobel.
Posebno istaknutu ulogu u tim nastojanjima imale su strukture i organi dve zapadne zemlje, čiji ambasadori i danas začuđujuće mnogo vremena provode na tim prostorima. Jedne nama bliže koja ima tradicionalno dobro izgrađen softver za podsticanje etničkih sukoba i druge udaljenije bez koje nijedna zakulisna igra ne ide bilo gde u svetu.
Saradnja države Srbije sa muftijom bila je prvi uspešan primer uspešne kooperacije za dobrobit svih. U odličnim govorima u skupštini maksimalno je koristio pravne i druge argumente i materijale koje mu je Koalicija za prirodnu porodicu slala.
Između ostalog govorio je o raznim podsticajima spolja i detaljnim ponudama koje je imao pre svega od zapadnih igrača da radikalizuje svoje pratioce i izazove destabilizaciju, pa i oružane sukobe u svojim krajevima. Ali vrlo dobro je znao da bi upravo njegov narod najviše nastradao i da bi se ponovo napravila zla krv među komšijama, od čega korist mogu da imaju samo spoljni igrači. Posle svih avantura, faza i izleta na kraju je shvatio da za svoju zajednicu najviše može da uradi u Beogradu, kroz institucije države Srbije, kao što su to radili njegovi konkurenti. Njegov odlazak je nemerljivi gubitak i za zajednicu koju je predstavljao, i za državu Srbiju. Bio je jedini čovek u našem javnom prostoru koji je govorio o štetnosti kockanja i pomami i šteti koju izazivaju kladionice, standardno je upozoravao na zlo pornografizacije, rijalitija i opadanja javnog morala.
On i Ljajić su bili brana radikalizaciji i zloupotrebi Bošnjaka za potrebe zapadne destabilizacije Srbije i čitavog Balkana. Otuda bi naša država vrlo ozbiljno trebalo da ispita navode o trovanju muftije, da ispita pozadinu Ljajićeve sumnjive saobraćajne nesreće i da detaljnije proprati delovanje stranih službi na prostoru Raške oblasti.
Ostavite komentar