POSLANIK Demokratskog fronta i Nove srpske demokratije Jovan Jole Vučurović, jedini je roker u crnogorskoj skupštini, pesnik i boem iz ulice Pete proleterske u Nikšiću!
„U Parlamentu citiram Džonija Štulića i Milana Mladenovića! Njihovi stihovi su u većini slučajeva prigodni i angažovani, a ujedno nastojim da tako utičem i na mlade!“
„Pank je društveno angažovana ideologija koja ima mnogo sličnosti sa politikom“
Obično se političari vezuju za ozbiljne teme, rasprave i javne debate sa neistomišljenicima i retko ih sve do jednog, ma kojoj struji da pripadaju, predstavljamo samo kroz kampanje i data obećanja, te sudimo jesu li ih ispunili ili ne. Međutim, i oni imaju slobodno vrijeme i hobije kao svi obični smrtnici. S tim u vezi razgovarali smo sa gospodinom Jovanom Vučurevićem, predsednikom Odbora za ljudska prava i slobode. Jole, kako ga zovu i kolege, i prijatelji, baterije puni uz muziku koja ga je, kako nam je rekao, obeležila od najranije mladosti.
Na samom početku vaše biografije stoji da ste gitarista, član i osnivač pank benda Društvo skrivenih talenata. Otkud jedan panker u politici, kakva je to povezanost ?
„Moram da budem precizniji, ja sam bio član tog benda neke tri ili četiri godine, a osnivači su Boris Lješković i još jedna ekipa zajedno sa Srđanom Simonovićem. Tu je bio i moj brat rođeni Veljko Vučurović. Inače, muzikom sam počeo da se bavim i prije ‘Društva skrivenih talenata’. I nisam bio panker na samom početku. Tu su bili i drugi razni muzički pravci, nijesam se bio orijentisao na samo jedan – i hard rok, i pank rok… A u u bendu ‘Društvo skrivenih talenata’ našao sam se početkom devedesetih, 1993. ili 1994. godine kada sam došao iz vojske. Što se politike tiče, mislim da pank i politika i te kako imaju dodirnih tačaka, kao i drugi pravci, naravno, ali posebno pank koji je kao muzički pravac, i uopšte društveni pravac. Ne bih ga ja samo svrstao u muziku, ipak je to ideologija, angažovana i društveno, i politički, i to tamo gde je i nastajao. A nastajao je na rubovima pojedinih engleskih gradova, od Milvola do Londona. Nastao je zapravo kao pokret za prava, prvenstveno, radnika, tako da politika i pank imaju dosta toga zajedničkog. E sada, kakve pank ima veze sa politikom koju ja preferiram, a preferiram nacionalnu, srpsku politiku, dakle, borbu za prava srpskog naroda, a i to može da se poveže jer je danas sve dozvoljeno, i u politici, i u muzici. Što se tiče mog angažmana u bendu koji smo pomenuli, to je jedno jako lijepo, možda i najljepše razdoblje u mom životu. Koncerti, druženje, kontakti sa ljudima, kreativne energije… Svi mi smo se međusobno prepoznavali, ne samo na sceni Crne Gore, već i na sceni tadašnje Jugoslavije, radi se o SRJ. Taj bend je i nakon mene nastavio da živi i danas možemo reći da se radi o najvećem bendu u Crnoj Gori iza kojeg je ostalo pet ili šest albuma.“
Kako biste opisali Crnu Goru kroz prizmu muzike?
„Crna Gora je malo čudna što se tiče muzike, posebno rokenrola koji i nije bio toliko zastupljen, tako da je bend ‘Društvo skrivenih talenata’ obeležio prvih 50 godina rokenrola u Crnoj Gori.“
Kažete da ste u bend stupili početkom devedesetih kada je u prvi plan izbio šund u muzici, kako ste se vi kao roker i panker osećali kada se pojavila takva vrsta muzike?
„Bez neke lažne skromnosti, mogu da kažem da sam dao doprinos i na drugim poljima u borbi protiv toga, dobro ste rekli, šunda koji se pojavio. Tih godina sam počeo da radim i na radiju Nikšić i vodio sam emisiju koja se zvala ‘Iznad grada’ i samim nazivom asocirala je na pjesmu benda ‘EKV’. Generalno, ta emisija je bila posvećena rok muzici, radili smo TOP liste. Uglavnom se emitovala u vreme najveće ekspanzije turbo folka. Moja ekipa i svi ljudi koji su bili oko nas u Nikšiću u to doba, mi smo svi odrastali uz rokenrol. Uz ‘Azru’, ‘Idole’, ‘Buldožer’, ‘EKV’… Dakle, odrasli smo uz čitavu seriju bendova koji su činili novi talas, ali ja često volim da kažem da sam dijete devedesetih iako se pojavio taj turbo folk. Jesu devedesete bile teške, zovu ih i olovne godine, ali devedesete su proizvele i nešto, možda čak i najbolje u jugoslovenskom rokenrolu.“
Na koje konkretno bendove i numere mislite kada kažete najbolje?
„Mislim na lepezu bendova… ‘Goblini’, ‘Kanda, Kodža i Nebojša’, ‘Veliki prezir’, ‘Džukele’, ‘Kazna za uši’, ‘KBO’, ‘Čovek bez sluha’, ‘Six Pack’, ‘Ritam nereda’, ‘Smak’, ‘Atomsko sklonište’, ‘Rudolf’… Veliki broj bendova koji su nastali u ratno doba, a i dan-danas opstaju na muzičkoj sceni, i napravili su neke od najvećih hitova svih vremena. Pritom imamo u vidu raspon od neke 1992. godine do danas. Veliki broj bendova proistekao je iz vremena koje je bilo sve, samo ne lako.“
Obično se ta vrsta muzike, i tada, i danas, povezivala sa nekakvim nedozvoljenim supstancama. Da li je to mit ili istina?
„Što se tiče bendova koje sam ja pomenuo, oni su svi vezani za trenutak i vrijeme kada su nastali, a sad, da li je neko radio nešto sa strane, to je već njihova lična stvar i stvar traženja inspiracije, ali što se tiče baš ovih bendova iz devedesetih, oni su bukvalno nastajali u periodu ratova i oni su reakcija na ratna dešavanja i uopšte na tadašnju atmosferu, što muzika i treba da bude. Ja sam lično pristalica stava da muzika mora biti odraz dešavanja u društvu, kao što je i turbo folk odraz jednog pada u kojem smo se našli u moralnom, ekonomskom i svakom drugom smislu početkom devedesetih. Kao što muzika budi najljepše emocije, tako može da probudi i one potpuno suprotne.“
Što se tiče crnogorske scene, kako vam se čini opus i rad benda ‘Gospoda Glembajevi’?
„Imao sam prilike i da ih slušam i uživao sam, međutim, ja sam predstavnik nikšićke scene i struje. Oni su imali taj prvi zamah na samom početku i moglo se naslutiti da ima nade za taj bend… Konkretno govorim o Gitarijadi 1992. godine u Podgorici kada sam ih uživo slušao i kada su mi se dopali, međutim, nakon toga dolazi do potpune stagnacije, nije ih bilo godinama, niti su se pojavljivali, niti su imali svirke i onda su se posle nekih dvadesetak godina pojavili sa obradom jedne pjesme Vita Nikolića, koji je takođe Nikšićanin. Dakle, i oni su tražili inspiraciju u Nikšiću. Sve u svemu, to je bend koji je obećavao, ali na kraju, nažalost, nije napravio neki veći zamah iako je tu postojalo i dobrog materijala i potencijala. Svi oni su dobri muzičari, ali i dalje je vrijeme pred njima iako se radi o muzičarima koji su malo stariji od mene. U svakom slučaju, crnogorska rok scena uglavnom se bazirala na Nikšiću.“
Nikšić je dakle kolevka roka u Crnoj Gori?
„Ja bih prije rekao da je Nikšić grad koji je održao rok u životu tokom devedesetih kada mu je prijetilo potpuno nestajanje. Nije bila razvijena rok scena u Crnoj Gori ni prije toga, postojali su neki obrisi sedamdesetih i osamdesetih vezani za Miladina Šobića, ‘Ružin trn’ kao i još neke bendove, a devedesetih su se uz ‘Društvo skrivenih talenata’ pojavili još neki bendovi u Nikšiću, pomenuću bend ‘Doktor Pikaso’ koji se izdvojio među najboljima, zatim ‘Gomila nesklada’, ‘Autogeni trening’, ‘Pankreas’… Uglavnom , čitav niz godina vezan je za Nikšić, kasnije se budi i Podgorica. Bar je imao i držao neku konstantu, ali to je u principu to što se tiče Crne Gore.“
Pomenuli ste i ‘Azru’ i ‘EKV’, a tada se publika mahom delila na onu koja preferira Azru i na onu koja preferira EKV. Kakav je slučaj sa vama?
„Uvek sam ostajao čvrsto uz Štulića, tu nema dvojbe, s tim što, naravno, i ‘EKV’ je veliki bend. Delili smo se mi i na ‘Azru’ i ‘Idole’. To nam je bila neka dominantna podjela.“
Koga onda birate u toj podjeli?
„Ja uvijek biram ‘Azru’, oni su mi uvijek u prvom planu. Pisao sam i neke tekstove koji su vezani za rokenrol, u pripremi je i knjiga o tome, eto, imate i ekskluzivu. Baš kada sam pisao o Džoniju Štuliću, rekao sam Džoni je najveće ime, a Štulić najveće prezime jugoslovenskog rokenrola. Mislim da sam tu stavio tačku na to ko je, makar za mene, najveći na jugoslovenskoj rok sceni.“
A kako komentarišete njegovu doslednost što se ne vraća u ove naše balkanske krajeve?
„To je on u stvari. Koliko god bismo i ja, i na hiljade ljudi koje ga obožavaju željeli da se on vrati, ipag ga negdje u tišini srca podržavam u tome jer je čovek prosto takav i da ima tu neku doslednost koliko god to nekome možda smeta ili ne. On vodi svoje individualne bitke i u tome istrajava.“
Kako ocenjujete muzičku scenu na kojoj odrastaju današnji tinejdžeri?
„Pa koliko sam upućen, a čini mi se da pokušavam da budem, mislim da je i dalje zastupljeno ono što se desilo početkom devedesetih, govorim o turbo folku. I danas, 30 godina kasnije, gro omladine stasava na takvoj muzici kako god se ona danas naziva, uglavnom to nije ono na čemu mogu da se razvijaju moždane vijuge kao što smo mi razvijali naše uz umjetnike kakav je bio Milan Mladenović ili Štulić, Vlada Divljan i drugi koji su prvenstveno i isključivo razmišljali o toj intelektualnoj strani roka. Danas, nažalost, nije takva situacija, ali eto, uvijek postoje pojedinci i punktovi u društvu od kojih potiče i razvija se neka zdravija energija, a koja bi mogla da probudi nešto što jeste zdravo, te intelektualno nadmoćnije od svega što danas nude mediji koji nam serviraju to što nam serviraju. U svakom slučaju, ne treba gubiti nadu, što bi rekli ‘Goblini’ – Ima nas!“
Kako biste se vi kao aktivista i političar borili protiv tog šunda?
„Ja često u Parlamentu citiram bar po jednu strofu Štulića ili Mladenovića, ili ‘Ritam nereda’…“
Dakle koristite omiljene stihove kao prigodne i angažovane?
„Tako nekako. Zaista često volim da citiram pomenute umjetnike u nadi da će to i mlađi čuti, te da će ih zainteresovati i da će pomisliti šta li to ovaj čovek priča. Naravno, paralelno sa politikom bavim se i pisanjem, pa je i to neki vid moga doprinosa. Rekoh da pripremam knjigu koja će uskoro izaći. U pitanju je proza, knjiga tekstova o bendovima, i stranim i domaćim, možda i to bude nekakav doprinos. Ja ću biti zadovoljan i ako samo petoro njih okrene na tu stranu za koju ja vjerujem da je ispravna. Ali imam i zbirku pjesama koju sam izdao prije nekoliko mjeseci.“
Koja vrsta pjesama je u pitanju, da nisu epske?
„Nisu, nisu… To je čisto neki presek mojih stihova. Trideset godina su se skupljali razni papiri po mojoj sobi i onda je moj prijatelj Bećir Vuković rekao da to treba da se sredi i objavi i tako se to i desilo. To je zbirka mojih stihova od perioda devedesetih do danas, tako da tu ima raznih stilova i žanrova.“
Da li i sada u slobodno vrijeme svirate, imate li neki bend u kom svirate za svoju dušu?
„Nemam bend, ali sviram vrlo često.“
Solo ili sa nekim?
„I solo, i sa bratom koji je profesionalni gitarista. On svira u bendovima ‘Autogeni trening’ i ‘Pankreas’ i onda ja pokušavam da mu otmem malo vremena i da se podsjetim tog osjećaja.“
I kako vam ide?
„Dobro mi ide, ostao sam u dobroj formi, pa bi mogao da se desi i neki bend čisto za našu dušu, mada imam i neke pjesme koje sam sam pisao i na koje sam nabacio i neku muziku, pa lako može da se desi i da ih snimimo. Takođe bi trebalo da napomenem da će uskoro jedan bend iz Bara objaviti pjesmu na kojoj ja potpisujem i tekst i muziku.“
Koje biste bendove izdvojili kao autoritete, a koji su obelježili svetsku rok i pank scenu?
„Ja sam neko ko dosta insistira na nekim žanrovima kada je riječ o stranoj muzici. Slušao sam uglavnom psihodelični rok s kraja šezdesetih godina i onda sam se orijentisao na tu vrstu muzike, ali i na sedamdesete. Posle me nije ništa interesovalo osim hevi metala, ali bih svakako izdvojo Morisona, ‘Velvete’, svakako ‘Pink Flojd’, ali razdoblje dok je u sastavu bio Rodžer Voters, dakle zaključno sa albumom ‘The Final Cut’. Bez Votersa mi nije bilo to to više…“
Pink Flojda u stvari nema u autentičnom smislu od kada nema Sida…
„Tako je ako ćemo da ulazimo u detalje, to jeste velika istina, ali naravno, oni su možda najveći bend svih vremena. Veliki sam ljubitelj i ‘Bitlsa’, ali u njihovoj kasnijoj fazi.“
Kako gledate na današnji rok u Crnoj Gori?
„Današnja rok scena je taman kao i do sada, stagnira. Ti bendovi nemaju neku podršku jer bez materijalnih sredstava niko ne može ni da se upusti u to. Bendovi treba da dobiju novac da bi negde svirali i da bi kasnije snimali to što žele, a Crna Gora kuburi i sa studijima, možda imamo jedan ili dva. Niko ne brine o rokenrolu u Crnoj Gori, tako da smo, nažalost, mi i danas u situaciji kao Crna Gora šezdeset i neke.“
Možda mladi ljudi ne traže i ne bune se?
„Postoji grupa ljudi, grupa muzičara, koja se čvrsto vezala za jednu političku strukturu i to traje godinama. Oni su imali upliv svuda. Ako uključite RTV Crne Gore videćete neke karikaturalne likove sa nekim pjesmicama koje su između kancona, turskih i španskih pjesama.Oni su uništili muziku u Crnoj Gori i pokušaj da ona bude negdje na nivou urbanog i neke pop kulture.Upravo ta grupa ljudi koja je bila na državnim jaslama i koja je nastupala na skupovima DPS-a, a i danas uživaju te privilegije, posebno na nekim televizijskim stanicama. Oni su napravili neki svoj kružok, tako da ostali nisu mogli ni da priđu ni sredstvima, ni medijima gdje bi mogli da se prepoznaju kao originalni i kvalitetni izvođači. Ono što je pak dobro, a to nismo pomjenuli, u Crnoj Gori postoji nekoliko dobrih festivala i zaista treba pozdraviti entuzijazam ljudi koji stoje iza tih festivala i održava ih u životu. To je pre svih ‘Lake Fest’ u Nikšiću koji održava crnogorsku rok scenu. Ove godine imamo i ‘Bedem Fest’ takođe u Nikšiću. Oni održavaju u životu sve ono što se u Crnoj Gori naziva rok scenom, a to znači i te kako za našu promociju u regionu.“
Izvor: Aloonline.me
Ostavite komentar