ISTINA O SARAJEVSKOM HRVATU VOJISLAVU ŠEŠELJU
Vojislav Šešelj je prvi put došao u Beograd januara 1983. godine. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za „Omladinske novine“. Na pitanje „šta je po nacionalnosti?“, Šešelj je odgovorio: „Jugosloven hrvatskog porekla“
* Po izlasku iz zatvora u Zenici i preseljenju u Srbiju, Šešelj postaje član Hrvatskog sociološkog društva i drži seriju predavanja u Zagrebu, kao član Hrvatskog sociološkog društva
* Na svetu postoje 24 osobe koje se prezivaju Šešelj, sve su Hrvati i katolici osim Vojislava Šešelja * Šešeljeva rođena tetka živi u Zadru, Hrvatica je i katolkinja i čudi se Vojislavu koji kaže da je Srbin
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=XNTajxRXfmo]
Groteskna karikatura srbijanske političke scene: Vojislav Šešelj, „čistokrvnik“
Početkom 1988. godine, u porti manastira Ljubostinja, ugledni komunisti Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i jos neki, uče Šešelja kako se krsti po pravoslavnom obredu. On to do tada nije znao.
U junu 1990. godine Šešelj formira takozvani Srpski četnički pokret. Kao „četnicki vojvoda“, a to zvanje mu je dodelio Momčilo Đujic, prilikom Šešeljevog boravka u Americi, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, on tokom leta 1990. godine, između ostalog, otkopčava šlic i zgranutim prolaznicima pokazuje svoj „vojvodski“ olni organ. Besan na Beograđane koji su ga tada smatrali običnim cirkusantom i uličnim siledžijom, psovao im je majku „srbijansku i ciganjsku“.
Činio je to uvek u pratnji svojih poslušnih gorila, odnosno telohranitelja. Njegova patološka mržnja prema svemu srbijanskom manifestovala se i izborom poslanika sa liste SRS gde su ogromnu većinu činili njegovi zemljaci Bosanci i Hercegovci, Vjerica Radeta, Aleksandar Martinović, Momčilo Duvnjak, Nemanja Šarović, Aleksandar Vučić...
U julu 1990, u Studentskom gradu, bejzbol palicama je, sve dok nisu pali u nesvest, tukao svoje članove stranke Nedeljka Ašćerica i Vlatka Mrkajića. Naravno, telohranitelji su ih držali za ruke dok ih je Šešelj premlaćivao.
U avgustu 1990, opet uz pomoć svojih telohranitelja, pretukao je i jednu devojku – sportistkinju. Pre toga ona ga je išamarala i džudo zahvatom tresnula o asfalt.
Tokom cele 1990. godine sa grupom siledžija ometa skupove demokratske opozicije u Beogradu.
Aprila 1992. godine, sa svojim telohraniteljima, poteže oružje na taksiste koji su štrajkovali pred Saveznom skupštinom i naziva ih bandom i stokom.
Juna 1992. godine tukao je, opet u pratnji svoje telesne garde, ucitelje i nastavnike pred Skupstinom Srbije, koji su protestovali zbog bednih plata.
U julu 1992. godine, poteze pistolj i na beogradske studente.
NAPRASNA SMRT VOJINA VULETICA
Jos nije odgonetnuto zbog cega je Vojin Vuletic, covek koji je bio najodaniji Seselju i uz to i potpredsednik Srpske radikalne stranke, naprasno umro u jesen 1992. godine.
Pokojni Vuletic je na neki nacin dosao u posed jednog pisma od 2. travnja 1991. godine, sa pecatom vinkovackog HDZ-a i potpisom izvesnog „Gavrana“.
Naime, neko je 9. marta 1991. godne, za vreme velikih demonstracija, opljackao nekoliko zlatara u Beogradu i to zlato je posebnim kanalima prebaceno Hrvatima. Primopredaji je prisustvovao tadasnji tajnik HDZ-a Zdenko Mijak i o tome obavestio regionalnog sefa policije Josipa Kira u Osijeku. Medjutim, neplanirano nekome u Beogradu isplaceno je na ruke 300.000 maraka, pa je Kir poveo istragu oko toga. Zatrazio je pismeno objasnjenje od izvesnog „Gavrana“, a „Gavran“ je odgovorio da je nalog o isplati dobio od „Lisice“ i upozorio Kira da cuti o celoj stvari.
To pismo hrvatskog obavestajca Gavrana doslovce glasi:
„Uvazeni gospodine Kir,
povodom Vasih optuzbi da si priustujem nekontrolirano rasipanje novca, dajuci tisuce i tisuce maraka kriminalcima na ruke i bez ikakve potvrde, ubijedjen sam da niste informirani ili to ne kanite biti. Tocno je da sam si priustio nesto slicno, ali po sifriranoj zapovjedi od Lisice. Tih 300 tisuca maraka primili su ljudi naseg covjeka u Bgd, za usluge pocinjene 9. ozujka.
Vi nedvojbeno znate da „vojvoda“ radi za nas i da su nam njegovi ljudi isporucili zlata i ostalih dragocjenosti opljackanih na dan demonstracija u pet puta visoj vrijednosti od nagrade koju su dobili. Unatoc tome, neodgovornim izjavama dovodite operaciju u opasnost.
Molim Vas da Vase zbire u mom stabu usutkate i za sve u vezi sa ovim izvolite se obratiti Lisici.
Za dom spreman.
Vinkovci, 2. travanj 1991. godine“.
U svojstvu potpredsednika Srpske radikalne stranke, Vojin Vuletic trazi objasnjenje od Seselja da li se, mozda, to pismo odnosi na njega. Vojin Vuletic, tom prilikom, takodje trazi od Seselja da mu objasni jos jednu misterioznu cinjenicu. Naime, u jeku vec krvavoga rata izmedju Srba i Hrvata, u leto 1991. godine, ustaske paravojne jedinice bile su zarobile Seselja.
Odusevljeno je javljeno Zagrebu kako je uhvacena krupna zverka, ali je iz Zagreba smesta nalozeno da se Seselj pusti. Vuleticu je ovo bilo veoma sumnjivo i trazio je od Seselja objasnjenje. Posto objasnjenje nije dobio, napustio je demonstrativno stranku i ubrzo potom naprasno umro.
HRVATSKO PREZIME
U svojstvu predsednika Srpske radikalne stranke, Vojislav Seselj u martu 1992. godine odlazi u Madrid, na sastanak sa jednim probisvetom, izvesnim Dolgorukim, kome je tada ponudio krunu Nemanjica i Karadjordjevica. Seselj je, naime, u to vreme bio vatreni monarhista.
Organizator ove Seseljeve posete i njegov pratilac tokom celog boravka u Madridu bila je gospodja Mirjana Zelen-Maksa, najbliza savetnica hrvatskog predsednika Franje Tudjmana. U tom momentu Hrvatska je vec bila narodno priznata, a rat u Srpskoj Krajini je besneo. Mirjana Zelen-Maksa, Tudjmanova savetnica, je ta koja organizuje i Seseljevo uclanjenje u jednu katolicku masonsku lozu u Spaniji. O svemu ovome opsirno je izvestavala i stampa.
Kao sto je poznato, podigla se bila i velika prasina u Skupstini Srbije i otvoreno su iznosene sumnje da je Vojislav Seselj hrvatski covek u Beogradu. Na te sumnje, Seselj preko jednog svog clana u Srpskoj akademiji nauka obezbedjuje uverenje da je on Srbin. Akademija nauka nije medjutim ni maticni ured, ni crkva. Rodni list izdaju maticari i svestenici, a ne akademici.Postavlja se pitanje: zasto Seselj nije pokazao pred Skupstinom ni rodni list, niti krstenicu.
Pre dolaska Josipa Broza u Srbiju prezimena Broz nije bilo u Srbiji. Neka Vojislav Seselj navede jednog jedinog rodjaka u Srbiji. On je, koliko znamo, jedini Seselj u Srbiji.
Telefonski imenici Zagreba, Osijeka, Zadra, Sibenika, Splita, puni su prezimena Seselj. Spomenucemo samo neke od njih: Stanislava Seselj, ulica Josipa Duvacica 9, Zagreb; Stjepan Seselj, ulica Lea Rukavine 4, Zagreb; Vlatko Seselj, ulica Subiceva 62, Zagreb; Marija Seselj, ulica Maslariceva 6, Zagreb; Kresimir Seselj, Ludvetov brijeg 16, Rijeka; Vlado Seselj, Save Jugobujkove 12, Rijeka; Fabijan Seselj, ulica Slobodana Macure 20 d, Zadar; Franjo Seselj, ulica Josipa Kolanovica 4, Zadar; Marijana Seselj, ulica Rivnica 4, Zadar; Romano Seselj, Velebitska 16, Zadar; Tomislav Seselj, ulica Branimirova obala 2/10, Split; Branka Seselj, ulica S. Koncarevica 2, Zadar; Ivan Seselj, Put Murvice 39, Zadar; Marija Seselj, Slobana Macure 20 d, Zadar; Rade Seselj, I. Milutinovica 1d, Zadar …
Svi ovi Seselji su Hrvati i katolici i ne spore svoje rodjacke veze sa „cetnickim vojvodom“ Seseljem u Srbiji.
Seselj je za Srbiju koja ce se graniciti sa Nemackom. Hoce da posle svega, ovo srpske omladine gurne u rat sa NATO-paktom, toboze sa ciljem da protegne nase drzavne granice do nemackih drzavnih granica. Krije od Srbije da je rodno mesto njegovoga oca samo dvadesetak kilometara daleko od Trebinja, u Hercegovini, pod vlascu Hrvata. Ne moze da od Hrvata oslobodi svoje selo, a hoce da srpska omladina gine za zajednicke granice Srbije i Nemacke.
UDBA JE NAŠA SUDBA
Zvali su ga Magistar: Vojislav Šešelj na spisku 1.423 bosanskih udbaša?!
Pozivajući se na podatke iz knjige „Čuvari Jugoslavije: Suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini“, portal „Grohotom“ je objavio spisak 1.423 saradnika UDBA iz BiH. Zanimljivo je da se među njima nalazi i ime „Šešelj (Nikole) Vojislav“, rođen 1945. godine u Sarajevu. Njegovo šifrovano ime bilo je „Magistar“.
Kako su Šešelji od Hrvata katolika postajali pravoslavni Srbi !
Opšte je poznata činjenica da je Vojislav Šešelj,i po sopstvenom priznanju,genetski Hrvat koji ima mnogobrojnu familiju u Hrvatskoj.SviŠešelji su dobri Hrvati i katolici sem navodno ovog sarajevskog gastarbajtera koji se davno preselio u Srbiju i Beograd gde je,zahvaljujući jakom i infrastrukturno izgrađenom emigrantskom bosanskom lobiju napravio uspešnu političku karijeru.
U tome mu je maksimalno pomogao njegov kum i duhovni vođa Srbijanac Tomislav Nikolić koji ga je i lansirao u političku orbitu instalirajući ga na mesto predsednika novoformirane Srpske radikalne stranke u Kragujevcu 1992.godine.Naime,preotevši većinu članova Narodne radikalne stranke čiji je rergionalni predsednik bio za Šumadiju ovaj vispreni Kragujevčanin a sada srbijanski predsednik formirao je Srpsku radikalnu stranku i doveo Šešelja bukvalno na predsedničku inauguraciju.Mnogo kasnije Nikolić će opet morati da prevodi članstvo u novu partiju – ovog puta onu čiji će predsednik biti on lično i sa kojom će napokon preuzeti vlast u Srbiji.
DENIS ŠEŠELJ: Tetka Vojislava Šešelja je ceo rat provela u Dubrovniku bez problema
Poverenik Autohtone hrvatske stranke prava (AHSP) za dubrovačku regiju Denis Šešelj, koji je javnosti u regionu postao poznat nakon što je nedavno podneo krivičnu prijavu protiv pokojnog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana zbog genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnog profiterstva, tvrdi da se nalazi u srodstvu sa liderom Srpske radikalne stranke Vojislavom Šešeljom!
Navodeći da on i njegov mnogo poznatiji prezimenjak vuku poreklo od iste porodice koja se dolaskom Turaka u istočnu Hercegovinu podelila na pravoslavce i katolike, hrvatski Šešelj u intervjuu za Press RS ističe da ga sa srpskim Šešeljom vezuje i “sličan mentalitet, kao i potpuna posvećenost desničarskim političkim idealima”.
– Možda će nekome izgledati čudno, ali ja, kao žestoki hrvatski “pravaš” i zagriženi desničar, po mentalitetu sam mnogo bliži Trebinjcima i ljudima iz istočne Hercegovine nego Hrvatima iz Zagorja – kaže Denis Šešelj.
Da li vas ljudi u Hrvatskoj gledaju “ispod oka” kada čuju vaše prezime?
– Ma koliko da vam je neobično, u Hrvatskoj postoji prezime Šešelj. Veliki broj Šešelja živi u okolini Zadra. Osim toga, nije tajna da lider srpskih radikala Vojislav Šešelj i ja vučemo iste porodične korene.
Kako to mislite?
– Svi Šešelji su istočni Hercegovci. Verovatno je i nacionalizam Vojislava Šešelja tako žestoko izražen jer je naša porodična loza kroz istoriju vodila žestoke borbe sa Turcima. Kada su Turci okupirali istočnu Hercegovinu, jedan krak Šešelja se povukao zapadnije na prostore pod mletačkom vlasti. Drugi su ostali da žive u okolini Trebinja.
Otkud je onda Vojislav Šešelj veliki srpski nacionalista, a vi hrvatski?
– Vojislav Šešelj je pravoslavni Srbin, ja to poštujem i neću osporavati njegovo srpstvo. Međutim, on je po poreklu Hrvat i u istorijskom smislu nema šanse da je Srbin!
Da nije obrnuto?
– Šešelji su pre dolaska Turaka bili katolici, a onda su oni koji su ostali u istočnoj Hercegovini prešli na pravoslavlje kako bi plaćali manji danak Turcima. Da se razumemo, nemam ništa protiv toga. Krst je krst i sve kasnije razlike koje su nastale između katolika i pravoslavaca su proizvod nesrećnih istorijskih okolnosti. Srpstvo i pravoslavlje Vojislava Šešelja ni na koji način ne osporavam. Njegova rođena tetka je celi protekli rat provela u Dubrovniku i nije joj falila dlaka s glave.
Zašto ste podneli krivičnu prijavu protiv Franje Tuđmana?
– Zato što je Tuđman uništio hrvatski narod, zato što je Hrvatska opljačkana i zato što je taj čovek bio Titov oficir. Nažalost, Hrvati to još uvek ne vide iako se zgražavaju nad imenom i delom Josipa Broza. Tita preziru, a Tuđmanu, njegovom odanom generalu, dižu spomenike i gledaju ga kao Boga!
Zar svima u Hrvatskoj nije poznato da je Tuđman bio Titov general?
– Znaju da je Tuđman bio Titov general, ali ne znaju čime se bavio i šta je radio. On je bio oficir Ozne koji je učestvovao u pokolju hrvatskih civila posle Drugog svetskog rata. Žalosno je da hrvatska država nije uradila ništa na procesuiranju komunističkih zločina. To nije problem samo Hrvatske, već svih država nastalih raspadom Jugoslavije. Nismo prošli katarzu od komunističkog nasleđa. Zaludeli smo se nacionalizmom, a pre toga nismo rešili mračnu komunističku prošlost.
U tužbi koju ste podneli hrvatskom pravosuđu Tuđmana prozivate i za pljačkašku privatizaciju?
– To je možda i temelj tužbe. Od početka devedesetih do danas počinjena je neviđena pljačka Hrvatske! Počeci pljačke vuku korene još od komunističke nacionalizacije imovine 1947. godine, u kojoj je Tuđman takođe učestvovao! Kada smo izašli iz komunizma, ta imovina je trebalo da bude vraćena ljudima kojima je bila oduzeta. To im nisu vratili. Umesto toga, Hrvatska je nastavila sa komunističkim pljačkanjem naroda. To je fenomen kakav u svetu nije zabeležen! To svi u svetu znaju, ali niko ne reaguje. Ni Evropska unija, ni Nemačka ni Amerika.
Da li očekujete da će hrvatsko pravosuđe prihvatiti tužbu?
– Nema šanse. To je praktično nemoguće.
Zašto ste je onda podneli?
– Hrvatsko pravosuđe ne može ništa napraviti protiv mrtvog čoveka, ali je to bio jedan dobar politički spin u cilju rasvetljavanja učešća vrha hrvatske države u zločinima Udbe. Ta ista Udba, koja je stvarala sve zemlje bivše Jugoslavije, sada pokušava da mnoge stvari prebaci na Zorana Milanovića i Ivu Josipovića, iako su i njih dvojica izašli iz iste branše. Niko ne pominje pokojnog Tuđmana. U Hrvatskoj je jedna totalno nedorečena situacija. Ovde ljudi ne znaju da je HDZ BiH nastao u Zagrebu, od ljudi bliskih Udbi. To su ljudi koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni, poput Dragana Čovića.
To su smešne situacije. Hrvati moraju znati da ih je zatekla velika nevolja iz koje teško vidim izlaz. Preobučeni boljševici izazvali su rat da bi opljačkali i zagospodarili bogatim resursima koje poseduje naša zemlja. Što je još gore, te tipove je i pre devedesetih godina prošlog veka iz svog članstva izbacila Komunistička partija, a oni su pod krinkom lažnog nacionalizma zagospodarili našim institucijama. Hrvatska je i dalje komunistička država gde se ljudi trpaju u zatvor bez valjanih dokaza i optužbi.
Kada ste pomenuli rat, kako gledate na zločine koji su počinjeni nad Srbima u “Oluji”?
– Zločine koji su počinjeni nad Srbima u “Oluji” zataškavani su od Mladena Bajića i njegovih saradnika, koji bi trebalo da se bore za rasvetljavanje. Kao demokratska zemlja, to je trebalo da procesuiramo, ali nismo. Sada imamo trendove stvaranje treće Jugoslavije, koja se već dva puta raspala. Prvo smo doživeli ono strašno klanje između nas, a sada se ponovo naglo približavamo?! Pogledajte samo šta rade HDZ i Srbi u Republici Srpskoj. Dodik i Čović se grle i ljube. Tu nema nikakve razlike.
(Pressrs.ba – Banja Luka)
Kako je Šešelj dobio sertifikat da je Srbin
Dva nacionalna gorostasa, Vojislav Šešelj i Slavenko Terzić, pogledaše se u oči i…. i bi svetlost. Šešelj dobija sertifikat sertifikata, iz kojeg se lepo vidi da su i on i prezime čistog srpskog porekla. Tačka. Ako dokument napravljen u SANU tako govori, svaka priča momentalno prestaje, sve dileme uspešno otklonjene, to je otprilike bio rezon prosečnog posmatrača. Ovaj papir nije imao tako razorne moći i popularnost kao memorandum, ali je odmah po nastajanju upao na top five ludačkih akata kojim nas s vremena na vreme obraduje Akademija
Život u SANU, u poslednjoj deceniji, reklo bi se, teče svojim uobičajenim tokom. Ozbiljan naučni svet radi, neki drugi samo fingiraju, održavaju se izbori za prijem novih članova, objavi se neka značajna fašistička misao u memoarima nekog od komesarskih članova, neki akademici srbuju po intervjuima osporavajući pravo na postojanje nekoj od nacija iz susedstva, tek toliko, da se ostane u formi. Stanje je dakle redovno.
Nije doduše kao nekad, kada su ugledni članovi Akademije bili daleko aktivniji pa su dogovarali humano preseljenje stanovništva, crtali granice, prekrajali istoriju, davali imena srpskim paradržavicama, izdavali sertifikate o poreklu….
Sertifikate? Ah… ta sada već nezasluženo zaboravljena epizoda u moru drugih tipičnih za SANU devedesetih, a zapravo je pesma nad pesmama kada je reč o ljudskoj bedi, moralnom talogu i količini beščašća koju je neki uposlenik te institucije uspeo da ispolji. Dakle neko je, u izuzetno oštroj konkurenciji, jednim malim činom bar na trenutak uspešno nadvisio sve Ćosiće, Isakoviće, Markoviće, Bećkoviće, Medakoviće i ostale jahače apokalipse. A nije čak ni bio nosilac prestižne titule akademika. Mada, nikad se ne zna. Jednoga dana, who knows…
Dakle, kako se bližio Dejton, Milošević je shvatio da je u konfliktu sa Zapadom otišao malčice predaleko, te se iznenada proglasio mirotvorcem, postao vatreni pristalica tada predloženog Vens-Ovenovog plana, i uopšte osetio se nekako neugodno u prisustvu tvrdolinijaša nastalih u njegovoj sopstvenoj radionici. Jedan od tih čija mu je blizina za trenutak zasmetala, bio je i Vojislav Šešelj, fašista opšteg smera, koji je do kratkotrajnog razlaza sa vođom (za povod je izabran pomenuti mirovni plan) odradio sve što je od njega bilo traženo, kao svaki dobar službenik, uostalom.
Bio je vredan, svuda je stizao. I na državnu televiziju, gde je sa spiskova čitao imena izdajnika ili nesrba koje treba otpustiti, i da šalje dobrovoljce u SAO udbotvorevine po susednim državama, i da po Vojvodini uspešno sprovodi omiljenu ćosićevsku disciplinu. Bio je neumoran u satiranju (malobrojne) opozicije, i dosledan u oružanim incidentima koje je stvarao sa studentima, taksistima, profesorima kao i tučama ispred Parlamenta, koje je potom preneo u Parlament.
Radilo se o zaokretu u Miloševićevom krvavom putu, te je tada bio prinuđen da (osim Šešelja kojem će se vratiti) niz vodu pusti i samo srce svoje partije, takozvano tvrdo krilo SPS-a. Otpušteni su između ostalih Bora Jović, Milorad Vučelić, direktor državne televizije… a iz reprezentacije SANU Mihajlo Marković koji je radio za vođu ono što je Alfred Rozenberg radio za Hitlera u Trećem rajhu. Izigravao filozofa stranke. No, to su bili Slobini ljudi pakovani za otpust i ove smene prošle su bez mnogo priča.
Sa napoznatijim batajničkim siledžijom priča je bila nešto drugačija. Šešelja, pored dela opozicije koji to radi od samog početka, počinje da napada i diktatorova supruga Mira Marković i to sa pozicija veoma interesantnih. Naime tadašnja first lady u svojim dnevničkim beleškama u časopisu Duga, Šešelja optužuje za nesrpsko poreklo. Najstrašniji od svih zločina, rekao bi dežurni cinik. Ali za četiri petine stanovništva u Srbiji devedesetih, posebno za njene jednoćelijske oblike života koji uglavnom i čine Šešeljev glasački pogon, to je bilo pitanje svih pitanja. Skoro šekspirovski.
Biti ili ne biti (Srbin)… eh, da. Tako je u zemlji ludaka na brdovitom Balkanu bilo moguće i to da čovek koji je uz svako drugo uveo i fizičko nasilje u politiku, dok sa verbalnim ionako nikad nije prekidao, postao žrtva sebi najdražih metoda, onih fašističkih. I to u stereo tehnici. Sa jedne strane Mirjana Marković koja ga poredi sa agama i janjičarima i tada poručuje: “Ne, Šešelj nije Srbin. On je reinkarnirani turski dahija u liku dezertera sa bosanskog fronta koji sedi u Beogradu, živi na tuđ račun. On je Turčin u najprimitivnijem istorijskom izdanju. Nije ni Srbin, ni muškarac.”
Sa druge strane, već duže vreme, neki opozicioni političari, pojedini novinari te istaknuti pojedinci uporno su tvrdili da je Šešelj Hrvat, podupirući svoje tvrdnje time da u Srbiji nema ljudi takvog prezimena, dok su ga istovremeno puni telefonski imenici raznih hrvatskih gradova. Neki su za te tvrdnje imali jasnih političkih motiva, drugi su u tome videli idealan materijal za zajebavanje. Treći su se time sladili, zbog poniženja koja im je svojevremeno priređivao omiljeni Miloševićev opozicionar.
Stranku su mu podrugljivo nazivali Hrvatskom radikalnom strankom. Ovaj rep koji je vojvoda tada zaradio, pratiće ga čak nekoliko sledećih godina. Tukli su ga njegovim oružjem. Vođa srpskih fašista, shvatio je da mu kod dela pristalica to može predstavljati problem. Ipak nije zgodno da srpske radikale predvodi ne(t)ko sa hrvatskim prezimenom. Trebalo je odgovoriti efektno na takvu “kampanju” i Šešelj je to znao. Kako to već često biva u teškim trenucima po naciju i njene vođe, na scenu stupa SANU i tu srećemo glavnog aktera ove tužne priče.
Slavenko Terzić, tadašnji direktor Istorijskog instituta SANU, profesionalni Srbin, istoričar, senator republike Mrske, patriota ne opšteg, već neskrivenog ruskog usmerenja. Karijeru je započeo kao profesor istorije u velikim centrima Alibunaru i Kovačici, potom se sedamdesetih godina udomio u Istorijskom institutu i baš nekako 1987. (od svih godina) postao direktor istog. Istovremeno je ponosni član više odbora SANU.
Dakle, dva se nacionalna gorostasa pogledaše u oči i…. i bi svetlost. Šešelj dobija sertifikat sertifikata, iz kojeg se lepo vidi da su i on i prezime čistog srpskog porekla. Tačka. Ako dokument napravljen u SANU tako govori, svaka priča momentalno prestaje, sve dileme uspešnootklonjene, to je otprilike bio rezon prosečnog posmatrača. Ovaj papir nije imao tako razorne moći i popularnost kao memorandum, ali je odmah po nastajanju upao na top five ludačkih akata kojim nas s vremena na vreme obraduje Akademija. I zauvek ostao tu. Kao podsetnik na takve kreature, kakav je Terzić i njemu slični.
S obzirom da nije akademik, a da bi čitava priča imala onu čuvenu akademsku težinu, Slavenko se postarao da ima adekvatnog saveznika u svetoj misiji pomaganja jednom notornom fašisti. Potpis na čuveni papir stavio je akademik Slavko Gavrilović, takođe istoričar. Važio je za najkompetentnijeg eksperta za proučavanje Srba na području Habsburške monarhije. Time je sve došlo na svoje mesto. Šešelj je dobio šta je hteo, neoborivi dokaz da je Srbin. Nadrealno? Ni najmanje. Bar ne u zemlji Srbiji. Ako ste ekstremni desničar a još vas optuže da imate podrijetlo umesto porekla, Srpska akademija nauka i umetnosti poslužiće kao vaš matični ured. I time pomoći borbu za pravednu stvar.
A Slavenko Terzić vrlo dobro zna šta takva borba podrazumeva. On je jedan od onih uvek budnih nacionalnih pregalnika, čije celokupno delovanje za cilj ima samo jedno. Da Srbe zadrži u večitom pubertetu. Koliko je samo puta tokom rata u Beograd dovodio razni polusvet, pseudointelektualce, najčešće iz Rusije, likove gore i od Limonova, koji je pred kamerama onako radosno pucao po Sarajevu. Neumorno srbujući po raznim tribinama, sanjao je da ćemo jednom ipak biti ruska gubernija.
A zašto je rusofil Terzić odlučio da zbog Šešelja popije naiskap tu poveću činiju gnoja? Fašist je fašisti mio, ma koje vere… ne nije to. Nije iz razloga ideološke bliskosti. Razlozi su daleko prozaičniji. Svaki velikipatriotski čin ima cenu, pa tako i ovaj nije predstavljao izuzetak. Posle ovog suludog događaja, po kuloarima kružila je proverena priča o tome da je tih dana nekih tri stotine nemačkih maraka promenilo vlasnika i bilo neravnopravno raspoređeno među akterima ove prvoklasne gadosti. Slavenko Terzić prisvojio je dve trećine tog iznosa. Čestitamo.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=jrapH2_IdXI]
Moze da je sa vrha Lovcena ali se ponasa original ustaski
Кои глупи дарвиновци кои су јуче сашли са дрвета хоће да причају приче о постанку Срба? Види се све копилад Адолфа Хитлера, Анте Павелић и Јосипа Броза, кои је овим данашњим медиоаторима памет сроза, па за себе и друге измишљају да су хрвати и бошњаци, натали оно кад је међед обљубио букву.