Obnovljivi izvori energije – energetska budućnost

Rezime

U obnovljive izvore energije spadaju energija vodotokova, vetra, sunčeva energija, biomasa i geotermalna energija. Obnovljivi izvori energije se nalaze u prirodi i obnavljaju u celini ili delimično. Potreba za korišćenjem takvih izvora energije javila se proteklih nekoliko decenija pošto su objavljeni alarmantni podaci o posledicama emisije gasova sa efektom staklene bašte, koji nastaju sagorevanjem fosilnih goriva. To je dovelo do klimatskih promena u svetu koje se pre svega ogledaju u povećanju prosečne temperature, odnosno globalnom zagrevanju. Klimatski poremećaji nisu zaobišli ni Srbiju – temperature rastu od početka 80-tih godina prošlog veka, a zbog klimatskih poremećaja mogu se očekivati sušna i topla leta, ekstremne promene vremenskih prilika, oscilacija temperature, periodi nestabilne klime, pojave poput poplava i grada. EU je prihvatila obavezu da do 2020. zarad borbe protiv klimatskih promena smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte, među kojima je ugljen-dioksid, za 20% u odnosu na 1990. godinu, da udeo obnovljivih izvora energije poveća na 20% i da merama energetske efikasnosti ostvari uštede od 20%.

 

Potragu za novim izvorima energije podstakla je i ograničenenost drugih resursa, poput fosilnih goriva koja se masovno eksploatišu. Svetske naftne zalihe se neprekidno smanjuju, a cena nafte raste, zbog čega ova sirovina, prema nekim procenama, već sredinom 21. veka neće biti dovoljno komercijalna. Na skupu UN o klimatskim promenama, održanom u maju 2011. u Abu Dabiju, zaključeno je da bi do 2050. obnovljivi izvori energije, poput sunčeve i energije vetra, mogli zadovoljavati i do 80% potreba za energentima u svetu čime bi se značajno pomoglo suzbijanje promene klime.

 

Pored ekološkog, upotreba obnovljivih izvora energije ima i ekonomski značaj – može doprineti smanjenju uvoza fosilnih goriva, razvoju lokalne industrije i otvaranju novih radnih mesta, ali i omogućiti uštede domaćinstvima. U Srbiji još ne postoje projekcije kakvu bi ekonomsku korist mogao doneti razvoj takve industrije i u ovoj, početnoj fazi je glavno pitanje kako da se poveća proizvodnja i potrošnja energije iz obnovljivih izvora energije a da se, pošto je takva proizvodnja skupa, bitnije ne povećaju cene i opterete građani Srbije.

 

Pregled

Energetski potencijal obnovljivih izvora energije u Srbiji je značajan i procene govore o preko 4 miliona tona ekvivalenta nafte (ten) godišnje, što odgovara, prema procenama stručnjaka, gotovo polovini godišnje potrebe zemlje za energijom. Taj potencijal je veliki posebno u poređenju sa nekim evropskim zemljama poput Malte koja oskudeva u obnovljivim izvorima energije. U nekim vrstama obnovljivih izvora, međutim, Srbija po potencijalu zaostaje za nekim članicama EU, poput Danske i Španije u oblasti vetra. Najvećim potencijalom u Srbiji se smatra biomasa. Potencijal biomase se procenjuje na oko 2,7 miliona tona ekvivalenta nafte ili 63% ukupnog potencijala. Takođe, 0,6 miliona ten je u neiskorišćenom hidropotencijalu (14%), 0,2 miliona ten u geotermalnim izvorima (4,5%), 0,2 miliona ten u energiji vetra (4,5%) i 0,6 miliona ten u sunčevom zračenju (14%).

 

Mali deo tog potencijala je, međutim, iskorišćen. U Srbiji najveći deo energije potiče od uglja koji se pored nafte i prirodnog gasa najviše koristi. Ugalj je dominantna sirovina u proizvodnji električne energije, a u grejanju se najviše koristi gas. U Srbiji su od obnovljivih izvora u većoj meri iskorišćeni jedino hidropotencijal i biomasa. U proizvodnji i potrošnji energije iz obnovljivih izvora računaju se i prema propisima EU velike hidroelektrane, ali se one u oblasti zaštite životne sredine ne smatraju ekološkim postrojenjima zbog štetnih efekata izgradnje brana po životnu sredinu. U tom kontekstu, bez velikih hidrocentrala udeo električne energije iz obnovljivih izvora je vrlo mali.

 

Dok je potencijal relativno lako izračunati prikupljanjem podataka o površini pod šumama, količini biljne mase ili potencijalu vodotokova Srbije, izazov predstavlja utvrđivanje stepena korišćenja obnovljivih izvora energije zbog biomase, kao izvora energije koji se koristi ne samo u privredi već i u domaćinstvima. U tom smislu, izazov predstavlja postojanje „crnog tržišta“ biomase, nelegalna seča, ali i korišćenja privatnih šuma za lične potrebe, što sve mora biti obuhvaćeno da bi se dobili relevatni podaci o upotrebi energije iz obnovljivih izvora. Prema istraživanju koje je sproveo grčki Centar za obnovljive izvore energije i uštedu (CRES) a kojim su obuhvaćeni i ti aspekti, u Srbiji se energija iz takvih izvora dosta koristi. Utvrđivanje udela obnovljivih izvora energije u potrošnji biće ključno za određivanje ciljeva koje će zemlje članice Energetske zajednice jugoistočne Evrope, uključujući Srbiju, morati da postave u skladu sa direktivom EU koja propisuje ostvarivanje određenog udela do 2020.

 

Na osnovu obaveza koje proističu iz članstva u Energetskoj zajednici jugoistočne Evrope, srpske vlasti su postavile ciljeve u petogodišnjem periodu do kraja 2012. Prema Programu za ostvarivanje Strategije razvoja energetike Srbije za taj period, čije su poslednje izmene usvojene u 2009, Srbija planira da do 2012. godine poveća udeo električne energije iz obnovljivih izvora za 2,2% u odnosu na ukupnu domaću potrošnju električne energije u 2007. Takođe, u periodu 2007-2012. proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora trebalo bi da se poveća za 7,4% , sa 9.974 gigavat-sati (GWh) u 2007. na 10.713,1 gigavat-sati u 2012. godini. To znači da bi proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora trebalo da se do 2012. poveća za 739,1 miliona kilovat-sati što je dovoljno da pokrije godišnje potrebe za energijom 179 hiljada domaćinstava sa prosečnom mesečnom potrošnjom od 350 kilovat-sati.

 

Da bi se ostvarili ti ciljevi planirano je privlačenje 200 miliona evra investicija za finansiranje izgradnje 100 megavata novih kapaciteta koji koriste obnovljive izvore. Cilj je bio da se do 2012. godine izgradi najmanje 45 megavata kapaciteta u malim hidroelektranama, 45 megavata postrojenja koja koriste energiju vetra, pet megavata solarnih fotonaponskih postrojenja, dva megavata postrojenja na biomasu i pet megavata na biogas.

 

Planirano je i da udeo biogoriva i drugih obnovljivih goriva na tržištu 2012. godine iznosi najmanje 2,2% u odnosu na ukupnu potrošnju goriva u saobraćaju, što bi se obezbedilo stavljanjem u promet više od 130.000 tona biodizela na tržište. To povećanje učešća biogoriva u saobraćaju u Srbiji je moguće obezbediti korišćenjem biodizela, pošto postoji mogućnost proizvodnje.

 

ZAKONSKI OKVIR I RAZVOJ TRŽIŠTA – Podsticaji i prepreke

 

U Srbiji se čine prvi koraci u razvijanju tržišta održivih izvora energije. Prvobitno su Zakonom o energetici iz 2004. godine predviđene mere za stvaranje uslova za stimulisanje korišćenja obnovljivih izvora energije. Takođe, Strategijom razvoja energetike Srbije do 2015. za jedan od prioriteta u srpskoj energetici je postavljeno i veće korišćenje obnovljivih izvora energije, a to je i prioritet Strategije za održivi razvoj u kontekstu unapređenja zaštite životne sredine i racionalnog korišćenja prirodnih resursa. Posebno važan korak je bilo usvajnje uredbi krajem 2009. godine kojima su uvedene podsticajne mere za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora energije – uredbe o uslovima za sticanje statusa povlašćenog proizvođača električne energije iz obnovljivih izvora i uredbe kojom se uvode garantovane otkupne cene (fid-in tarife) za tako proizvedenu struju i garantovani period otkupa od 12 godina. Vlada je u to vreme usvojila i izmene i dopune uredbe o Programu sprovođenja Strategije razvoja energetike u cilju ostvarivanja jednog od njenih prioriteta – većeg korišćenja obnovljivih izvora energije. U uredbi su navedeni podaci o potencijalu, ciljevima, međunarodnima obavezama i drugi podaci koji su ključni za razvoj te oblasti.

 

Međutim, na putu većeg korišćenja energije iz obnovljivih izvora više je prepreka – procedure za investiranje su duge i složene, propisi nedovoljni, a standardi tek delimično definisani. Posebnu prepreku predstavlja cena električne energije koja nije ekonomska, odnosno energija iz obnovljivih izvora ne bi bila konkurentna zbog niske regulisane cene struje. Otvoreno je i pitanje koliko bi distributivna mreža mogla da podrži priključivanje kapaciteta iz obnovljivih izvora energije bez ulaganja i kako bi se to odrazilo na cenu struje. Kada se govori o obnovljivim izvorima energije, uvek se postavlja i pitanje stabilnosti snabdevanja iz takvih izvora energije, koji, kao što je slučaj sa vetrom i suncem, ne mogu obezbediti ravnomerno snabdevanje tokom cele godine. Proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora energije je skuplja od proizvodnje energije iz fosilnih goriva i zbog toga se uvode mere podsticaja za investiranje u postrojenja.

 

U Srbiji ima i malo objekata za eksploataciju obnovljivih izvora energije, osim hidroelektrana, ali i na tom planu ima pomaka, pošto je najavljena izgradnja više novih objekata. Gotovo da ne postoje deklarisani proizvođači opreme, pošto doskora nisu postojali tehnički standardi za opremu i proizvođače. Institut za standardizaciju je 2010. godine usvojio neke tehničke standarde za određene vrste obnovljivih izvora energije. Za razliku od ranijih godina u Srbiji sada ima servisera, ali je reč uglavnom o onima koji prodaju uvezenu opremu jer nema veće domaće proizvodnje. U Srbiji se proizvode kotlovi za biomasu – u toj oblasti ima nekoliko proizvođača, ali bi ih moglo biti i više. Nemački Simens u fabrici u Subotici proizvodi generatore za vetroelektrane a ta proizvodnja je namenjena izvozu. Simens, takođe, investira 24 miliona evra u početak proizvodnje novog tipa generatora sa beskontaktnim pogonom za vetrenjače. Zakon o racionalnoj upotrebi energije koji je u pripremi predviđa određene mere koje treba da podstaknu proizvodnju i uvoz energetski efikasnih uređaja i opreme za obnovljive izvore energije u Srbiju. Ideja je da se višim carinskim stopama i porezom na dodatu vrednost na neefikasnu opremu smanji uvoz i proizvodnja takvih uređaja, odnosno da se njihovim smanjenjem podstakne proizvodnja i uvoz kvalitentije opreme.

 

Ključni korak za početak razvoja tržišta obnovljivih izvora energije bilo je utvrđivanje fid-in tarifa, odnosno garantovane otkupne cene za električnu energiju proizvedenu iz obnovljivih izvora energije 12 godina od početka proizvodnje. Uvođenje ovih mera predstavljalo je podsticaj za investitore koji su nakon toga pokazali veće interesovanje za ulaganja u toj oblasti. Ta uredba ističe 2012. godine, što otvara pitanje kako će nakon njenog isteka biti regulisane cene. Očekuje se da Vlada Srbije do kraja ove godine usvoji nove uredbe o podsticajnim merama u oblasti obnovljivih izvora energije.

 

Prema sadašnjoj Uredbi, najveća garantovana cena je za struju dobijenu u solarnim elektranama i iznosi 23 evrocenta po kilovat-satu. Za struju proizvedenu u malim hidroelektranam garantovana cena po kilovat-satu je od 7,8 do 9,7 evrocenti, od 11,4 do 13,6 evrocenti za struju iz biomase, za struju iz biogasa garantovana cena je od 12 do 16 evrocenti, a za struju iz vetroelektrana cena je 9,5 evrocenti. Za struju dobijenu korišćenjem kanalizacionog i deponijskog gasa cena je 6,7 evrocenti po kilovat-satu, struja iz geotermalne energije otkupljivaće se po 7,5 evrocenti, iz elektrane sa kombinovanom proizvodnjom električne i toplotne energije od 7,6 do 10,4 evrocenta, a iz elektrane koje koriste otpad od 8,5 do 9,2 evrocenta. Cena struje u Srbiji iznosi oko 6,6 evro centi po kilovat času sa porezom na dodatu vrednost. Sa liberalizacijom tržišta električne energije u Srbija i određivanjem cena prema tržišnim paramentrima fid-in tartife trebalo bi da izgube značaj jer će se cene sve više izjednačavati.

 

Kao i u Srbiji, u većini evropskih zemalja se primenjuju fid-in tarife, kao podsticajna mera. Druge mere podsticaja u različitim zemljama su umanjene ili oslobađanje poreza i učešće u ulaganjima pre svega u tehnologije. Podsticanje proizvodnje toplotne energije uglavnom se sastoji od ulaganja u početnoj fazi i oslobađanja od poreza u kasnijim fazama. Kriterijumi za selekciju obnovljivih izvora energije i tehnologija su energetski potencijal, mogućnosti privrede i stepen razvoja tehnologija i tržišta na međunarodnom planu.

 

Jedan od prvih koraka u razvoju oblasti obnovljivih izvora energije u Srbiji bilo je i utvrđivanje svih neophodnih koraka i postojećih procedura za investitore kako bi im se na jednom mestu pružile informacije o tome šta im je potrebno od dozvola i saglasnosti. U tom cilju prikupljeni su podaci iz svih nadležnih ministarstava i predstavljeni u četiri brošure – za male hidroelektrane, vetroelektrane, biomasu i hidotermalnu energiju. Pokazalo se, međutim, da su procedure duge i komplikovane, a sledeća faza bi trebalo da bude pojednostavljivanje tih procedura. Neke olakšice za izgradnju objekata za obnovljive izvore energije omogućene su izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, kao što je mogućnost gradnje na poljoprivrednom zemljištu.

 

Energetska politika Srbije, pa i oblast obnovljivih izvora energije, ponovo je definisana novim Zakonom o energetici, usvojenim u julu 2011. Usvajanje tog zakona je jedan od koraka koje je Srbija morala da preduzme da bi ispunila uslove za sticanje statusa kandidata za članstvo u EU. Novim zakonom podstiču se investicije u obnovljive izvore energije, kroz pojednostavljivanje procedura za ulaganje i uvođenje povlašćenih proizvođača energije iz biomase, vode, vetra, solarne i geotermalne energije.

 

Uvodi se i privremeni status povlašćenog proizvođača struje iz energije vetra i sunca u trajanju od tri godine uz mogućnost produženja od godinu dana. Uslovi za sticanje tog privremenog statusa su energetska i građevinska dozvola i bankarske garancije u iznosu od 2% vrednosti projekta. Cilj ovog zakonskog rešenja je da se omogući investitorima da lakše obezbede sredstva za izgradnju objekata.

 

Javni snabdevač strujom u Srbiji imaće obavezu da u okviru podsticajnih mera otkupi struju od povlašćenih proizvođača i preuzme balansnu odgovornost na osnovu ugovora o otkupu struje. Cene otkupa određuje Vlada Srbije. Balansna odgovornost je obaveza učesnika na tržištu, da uravnoteže proizvodnju, potrošnju i ugovorenu prodaju i kupovinu struje.

 

Prema novom zakonu, novac za otkup struje od povlašćenog proizvođača obezbeđivaće krajnji kupci plaćanjem posebne naknade za podsticaj, koja se posebno iskazuje i plaća uz račun za struju.

 

Novi zakon o energetici uvodi garancije porekla za električnu i toplotnu energiju proizvedenu iz obnovljivih izvora energije, koje će proizvođačima omogućiti da izvoze „zelenu energiju“. Garancije će se izdavati po jedinicama za jediničnu količnu od jedan megavat čas (MWh) i trajaće godinu dana.

 

Predviđeno je da se energetske dozvole izdaju sa rokom važenja od tri godine umesto sadašnje dve godine. Energetske licence važiće 10 godina, osim za proizvođače struje i toplotne energije kojima će licence važiti 30 godina, navodi se u Predlogu zakona o energetici.

 

Neki potencijalni investitori, pre svega u oblasti energije vetra, zamerali su to što se ključna pitanja u vezi sa obnovljivim izvorima energije, poput fid-in tarifa, regulišu uredbama a ne zakonom. Vlasti su, međutim, navodile da se pitanja poput fid-in tarifa u svetu ne regulišu zakonom već podzakonskim aktima. Svrha toga jeste da se podsticajne mere, poput garantovnaih cena i rokova, mogu usklađivati sa postojećim prilikama i okolnostima na energetskom tržštu. Novi zakon, međutim, preuzima jedan deo iz prethodnih uredbi, odnosno uvodi status privremenog povlašćenog proizvođača, čime se potencijalnim investitorima garantuje da će, ako u roku završe objekat, dobiti status povlašćenog proizvođaca. Status privremenog povlašćenog proizvođača i mogućnost zaključenja ugovora za EPS-om o otkupu struje trebalo bi da se dobija nakon dobijanja građevinske dozvole. To treba da im omogući da obezbede sredstva od banaka koje za kreditiranje tako skupih projekata postavljaju vrlo stroge uslove. Do sada, potencijalni investitor nije imao garanciju da će, ako ima dozvolu, na kraju imati i status povlašćenog proizvođača. Time se delimično izašlo u susret potencijalnim investitorima u energiju vetra koji su tražili da im se odmah omogući pravo na podsticajne mere kako bi obezbedili finansiranje. Za investitore je status povlašćenog proizvođača prioritetno pitanje jer se time garantuje otkup proizvodene energije po određenim cenama i u određenom periodu, i tako osigurava otplata uloženih investicija.

 

Novim zakonom su predviđene i mere podsticaja za proizvodnju toplotne energije iz obnovljivih izvora energije, pošto prema direktivama EU i ona ulazi u energetski bilans. Predviđeno je da se se podsticajne mere za proizvodnju toplotne energije prebace na lokalni nivo, odnosno da o njima odlučuju lokalne samouprave. Cilj Srbije je da iskoristi biomasu koja nije toliko skupa, ali da je efikasnije koristi, i da proizvodi toplotnu energiju koja će ući u energetski bilans.

 

U Srbiji će uskoro početi i izrada nove strategije razvoja energetike od 2015. do 2025. godine, sa projekcijama 2050. Sadašnja strategija nije u tolikoj meri obuhvatila projekcije koliko će se zemlja približiti EU, koje će obaveze iz toga proizaći, a u međuvremenu je došlo i do promena na energetskom tržištu i poremećaja koji nisu mogli da se predvide. Novi dokument treba da obuhvati sve te nove uticaje, a jedan od osam delova buduće strategije će se odnositi isključivo na obnovljive izvore energije.

 

ENERGETSKA ZAJEDNICA I USKLAÐIVANJE SA EU

 

Ratifikacijom Ugovora o osnivanju energetske zajednice 2006, Srbija je prihvatila obavezu da primeni evropske direktive u oblasti obnovljivih izvora energije. Najnovijom direktivom EU o obnovljivoj energiji iz 2009. postavljeni su obavezujući ciljevi za članice EU kako bi se obezbedilo da do 2020. godine obnovljiva energija čini 20% ukupne potrošnje energije u Evropskoj uniji. To ne znači da će sve članice morati da ostvare taj udeo već se on obračunava na osnovu podataka o učešću u 2005. uz koeficijent uvećanja od 5%, ali se pritom uzima u obzir i bruto domaći proizvod (BDP), što znači da će ekonomski najjače zemlje imati i zahtevnije ciljeve. Članice EU su nakon usvajanja obaveze morale da u roku od godinu dana donesu plan za ostvarenje utvrđenog cilja. Postavljeni su i međuciljevi, a prvi takav cilj je bio određen za ovu godinu. Prilikom procene ostvarenja cilja Evropska komisija se pokazala kao vrlo striktna i nepopustljiva i protiv svih koji nisu ostvarili cilj pokrenula je postupak.

 

Utvrđivanje po istoj metodi cilja učešća obnovljivih izvora energije u potrošnji za 2020. i njegovo ostvarivanje predstavlja poseban izazov za Srbiju, jer je, prema prvobitnom izveštaju grčkog Centra za obnovljive izvore energije i uštedu (CRES), udeo obnovljivih izvora energije u Srbiji iznosio čak 25%. Prema ranijim statističkim podacima srpskih institucija, taj udeo je bio 14%, ali ta istraživanja nisu obuhvatala sve aspekte potrošnje biomase zbog čega su ti bili podaci nepotpuni. Nacrt završnog izveštaja CRES-a koji je na jesen 2011. dostavljen nadležnim vlastima u Srbiji je, međutim, bio više u skladu sa procenama srpskih vlasti o udelu obnovljivih izvora energije, odnosno nešto niži u odnosu na prvobitni izveštaj.

 

Radna grupa Energetske zajednice jugoistočne Evrope prihvatila je 6. decembra 2011. da udeo energije iz obnovljivih izvora iznosi 21,2% u ukupnoj potrošnji energije u Srbiji, odnosno da to bude osnovica za utvrđivanje obaveze Srbije za povećanje učešća obnovljivih izvora energije u potrošnji do 2020. Prema najavama, obaveza Srbije biće 29%, a srpske vlasti će insistirati da se smanji na 26%.

 

Ono što je predstavljalo izazov za Srbiju jeste da bi sa visokom polaznom osnovom, uvećanjem od 5% i na osnovu BDP-a na kraju taj cilj mogao biti da visok. Za Srbiju bi to značilo da mora da značakno poveća proizvodnju energije iz obnovljivih izvora, šzo bi moglo da se odrazi na cenu struje. Takođe, postavlja se i pitanje koliko bi bilo svrsishodno da se dalje podstiče krčenje šume ili sadašnji način korišćenja biomase koji je vrlo neefikasan jer se koriste uređaji poput „smederevaca“ ili kaljevih peći koji imaju izuzetno mali stepen efikasnosti. Stav srpskih vlasti je i da bi Srbija imala i kraći rok i veći godišnji procenat uvećanja udela u potrošnji od članica EU jer su one sa sprovođenjem svojih programa krenule 2008. godine, što znači da imaju period od više od 11 godina za primenu i godišnju stopu uvećanja od 0,5%. U slučaju da se 2012. počne sa ostvarivanjem postavljenog cilja Srbija ne bi imala više od osam godina da ostvari taj cilj zbog čega bi godišnja stopa uvećanja bila veća. Srbija traži i da za nju godišnja stopa uvećanja bude 0,5%, odnosno da ukupni koeficijent uvećanja iznosi 4%.

 

Srpske vlasti su zato pregovarale da polazna osnova i koeficijent uvećanja bude manji, kao i da se prilikom utvrđivanja cilja uzme u obzir i pitanje energetske efikasnosti. Pregovori o tome se vode u okviru Energetske zajednice, prvo na nivou radnih grupa a odluke se potvrđuju na ministarskom sastanku. U slučaju da se ne postigne dogovor o nekim pitanjima, može se doneti i politička odluka o tome, ako je u interesu neke zemlje da zbog drugih ciljeva poput ulaska u EU, pristane na postavljene ciljeve. Ciljevi za zemlje Energetske zajednice će se utvrđivati na osnovu podataka iz 2008. godine.

 

Direktiva EU takođe predviđa da do 2020. godine korišćenje obnovljive energije u transportu iznosi najmanje 10% ukupne potrošnje goriva u Evropskoj uniji. Kako je najavljeno, Srbija će u okviru Energetske zajednice zahtevati da se ta obaveza smanji sa 10 na 6,5% zbog kraćeg vremenskog perioda za ostvarivanje cilja u odnosu na članice EU.

 

Srbija bi te obaveze, kako smatraju u resornom ministarstvu, mogla da ostvari uz zahtevana smanjenja i ulaganje većih napora. Pomoćnik ministra za infrastrukturu i energetiku Miloš Banjac naveo je da Viktorija oil može da proizvede 100.000 tona biogoriva, da će u proizvodnju morati da se uključi i Naftna industrija Srbije, a da se očekuje 250 megavata novih kapaciteta za proizvodnju struje u mini hidroelektranama i 450 megavata u vetroparkovima.

 

Nova direktiva EU predviđa mere za saradnju sa potpisnicima Ugovora o energetskoj zajednici, pošto primene direktivu, ali su i pre toga predviđeni neki podsticaji. Direktiva omogućava i saradnju članica EU u zajedničkim projektima sa trećim zemljama a pruža im mogućnost da uključe uvezenu obnovljivu energiju u dostizanje nacionalnih obavezujućih ciljeva.

 

U cilju usklađivanja sa ciljevima EU do 2020. u oblasti obnovljivih izvora energije i energetske efikasnosti EPS je u maju objavio strateški dokument, Belu knjigu, koji sadrži pregled obaveza i planiranih aktivnosti. Procenjuje se da će za realizaciju tih planova biti potrebno oko četiri milijarde evra. U oblasti obnovljivih izvora energije EPS planira izgradnju i revitalizaciju 35 malih hidroelektrana i u tom cilju je sa Ministarstvom poljoprivrede potpisao Protokol o saradnji u realizaciji projekata energetske efikasnosti i korišćenja obnovljivih izvora energije. EPS planira i ulaganje u vetroparkove i solarne elektrane.

 

EPS namerava i da bolje iskoristi hidropotencijal. U tom cilju je planirana izgradnja novih centrala, a najznačajniji projekat je izgradnja pet hidroelektana na Velikoj Moravi ukupne snage 150 megavata. Partner je nemačka kompanija RVE Inodži (RWE Innogy). Belom knjigom EPS-a predviđena i gradnja reverzibilne hidroeletrane Ðerdap 3 i projekat elektrana na gornjem delu Drine, koje EPS takođe namerava da radi sa kompanijom RWE. Da bi se povećala energetska efikasnost elektrana i smanjila emisija ugljen-dioksida EPS planira da zatvori više starih elektrana ukupne snage 1.100 megavata do 2020. godine i nadomesti ih novim efikasnijim postrojenjima na ugalj.

 

Biomasa

 

Najznačajniji obnovljivi izvor energije u Srbiji je biomasa čiji se energetski potencijal procenjuje na oko 2,7 miliona ten i koji bi prema nekim procenama mogao da zadovolji 30% energetskih potreba Srbije. Čine ga ostaci u šumarstvu i drvnoj industriji (oko milion ten), i ostaci u ratarstvu, stočarstvu, voćarstvu, vinogradarstvu i primarnoj preradi voća (1,7 miliona toe). Energetski potencijal biomase u stočarstvu koji je pogodan za proizvodnju biogasa je procenjen na 42 000 ten. Na jugu Srbije najzastupljenija je šumska, odnosno drvna biomasa, a na severu poljoprivredna biomasa poput slame, kukuruzovine, granja, koštica, ljuski i životinjskog izmeta. Biomasa se deli na čvrstu (drvni ostaci), tečnu (biodizel i bioetanol) i gasovitu (biogas).

 

Biomasa se sada najviše koristi za zagrevanje domaćinstava na daljinsko grejanje, ali i za proizvodnju električne energije. Koristi se za proizvodnju biogoriva za saobraćaj, kao i za proizvodnju hemikalija i bioplastičnih materijala. Prema nekim procenama, samo korišćenjem drvnih ostataka u Srbiji bi moglo da se obezbedi dovoljno energije za potrebe 800.000 domaćinstava.

 

Vlada Srbije je 2010. godine usvojila Akcioni plan za biomasu kojim su obuhvaćene procedure za investicije, utvrđeni problemi i predložena rešenja i rokovi, kao i nadležne ustanove koje treba da rade na tome. Međutim, za bilo kakvo delovanje i preduzimanje koraka na tom planu bilo je ključno utvrđivanje stvarne potrošnje biomase i utvrđivanje obaveze o udelu obnovljivih izvora energije prema propisima EU.

 

I u Evropi i u Srbiji ključni problem kod biomase je da se osigura dugoročno snabdevanje tom sirovinom. Za investitore je ključno da kada ulaze u velike investicije osiguraju snabdevanje biomasom na više godina, kako se ne bi desilo da jedne godine raspolažu sirovinom a druge ne. To je ujedno i jedan od uslova koje traže banke da bi finansirale takve projekte. U Srbiji za to postoje izvesna zakonska ograničenja, poput obaveze da se na tenderima realizuje prodaja biomase zbog čega ne mogu da se sklapaju dugoročni ugovori o snabdevanju a investitori rizikuju da ostanu bez sirovine ako ne pobede na tenderu.

 

Najavljena je izgradnja prvog postrojenja na biomasu u Srbiji, u Padinskoj Skeli, instalisane snage 800 kilovata električne i 5 megavata toplotne snage. Izgradnja tog postrojenja će koštati 5 miliona evra, a od toga 3 miliona je kao donaciju obezbedila Švajcarska organizacija za međunarodni razvoj.

 

Biogas

 

Eksploatacija biogasa je pogodna za prehrambenu industriju i velika poljoprivredna ili stočarska imanja, posebno ako se ima u vidu da će uskoro imati zakonsku obavezu da reše pitanje otpada, poput stajskog đubriva i organskog otpada. Biogas je isplativ, a ono što ostane nakon prerade tečnog stajnjaka je najkvalitetnije veštačko đubrivo. Tri projekta za biogas postrojenja pokrenule su u Srbiji upravo poljoprivredne firme – u Blacu mlekara Lazar, uz pomoć USAID, Global sid (Global Seed) na stočarskoj farmi kompanije Velvetfrarm u Čurugu i kompanija Mirotin u Vrbasu.

 

Biogorivo

 

U Srbiji postoje uslovi za proizvodnju biogoriva – bioetanola i biodizela. Proizvodnja bioetanola u Srbiji se bazira na melasi i žitaricama, s tim da bi posebno mogla da se orijentiše na proizvodnju od žitarica s obzirom na razvijenu poljoprivredu i da se proizvode dovoljne količine koje pokrivaju domaće potrebe. Za proizvodnju 100.000 tona bioetanola potrebno je oko 330.000 tona žitarica, što je oko trećina tržišnih viškova ili 2% do 4% ukupne proizvodnje žitarica. U Srbiji se kao sirovina za proizvodnju biodizela mogu koristiti uljarice – suncokret, soja i uljana repica, i otpadna jestiva ulja. Ukupne površine pod uljaricama se procenjuju na 668.800 hektara, od čega bi uljarice za dobijanje biodizela mogle gajiti na 350.000 hektara. Procenjuje se da bi godišnje moglo da se sakupi oko 10.000 tona otpadnih jestivih ulja pogodnih za proizvodnju biodizela, kao i da bi u Srbiji moglo da se proizvede od 141.750 do 250.600 tona biodizela godišnje. To je, prema oceni stručnjaka, jedini proizvod biomase koji bi Srbija mogla da izvozi.

 

U Srbiji, međutim, nije razvijeno tržište biodizela. Ima nekoliko malih proizvođača koji poizvode biodizel uglavnom za svoje potrebe. U tom smislu nova direktiva EU koja propisuje da 2020. svaka zemlja mora imati minimum 10% učešća biogoriva u potrošnji, biće izazov za Srbiju, ali istovremeno ni situacija u EU po tom pitanju nije sasvim jasna. Novom direktivom uveden je i kriterijum održivosti pošto je dosadašnja praksa pokazala da su članice EU, da bi ispunile ranije postavljeni cilj da 2010. udeo biogoriva iznosi 5%, uvozile takvo gorivo iz Brazila, SAD i Indonezije. Masovna proizvodnja biogoriva, posebno u Brazilu i Indoneziji, uticala je na smanjenje površina pod šumom. Zbog toga, ubuduće u EU će samo biogoriva koja budu u skladu sa kriterijumima održivosti biti uračunata u ostvarivanju postavljenog cilja. To znači da će Srbija morati da razvije šemu sertifikacije za biogoriva jer će se samo biogoriva sa sertifikatom računati prilikom utvrđivanja stepena ostvarenosti postavljenog cilja. Druga otežavajuća okolnosti je to što prema novoj direktivi posle 2017. na tržištu neće moći da se nađu biogoriva čiji je uticaj na smanjenje emisije gasova ispod 60%. Biodizel iz uljane repice koji se u Srbiji proizvodi spada u tu kategoriju što znači da posle 2017. tako proizveden biodizel neće biti uziman u obzir pri proceni da li je ostvaren cilj. Zbog toga nije ni bilo većih podsticaja proizvodnje u Srbiji dok se i situacija u EU u potpunosti ne razjasni.

 

U Srbiji kompanija Viktorija oil u Šidu poseduje postrojenje za preradu i biodizela, a tehnologija joj omogućuje da u zavisnosti od tržišnih prilika proizvodi i rafinisana ulja ili biodizel. Pošto veće potražnje za biodizelom na tržištu nema, proizvodnja je uglavnom orijentisana na rafinisana ulja.

 

Hidropotencijal i male hidroelektrane

 

Ukupan potencijal hidroenergije u Srbiji procenjuje se na 17.000 gigvat-sati od čega je iskorišćeno oko 10.000 gigavat-sati. Preostali hidroenergetski potencijal se procenjuje na oko 7.000 gigavat-sati i to u slivu Morave, Drine i Lima, i Dunava. Ta područja su pogodna za izgradnju objekata snage veće od 10 megavata i godišnju proizvodnju oko 5.200 gigavat-sati.

 

Potencijal malih vodotokova, na kojima se mogu graditi male hidroelektrane, iznosi oko 0,4 miliona ten – ili 3% od ukupnog potencijala obnovljivih izvora u Srbiji. Male hidroelektrane su energetski objekti snage do 10 megavata i spadaju u kategoriju povlašćenih proizvođača energije. Prema najavama, planirano je da se narednom uredbom o podsticajnim merama uredi da status povlašćenog proizvođača imaju mini hidroelektrane snage do 30 megavata.

 

Kada bi se iskoristio ukupan energetski potencijal malih hidroelektrana, moglo bi da se proizvede oko 4,7% od ukupne proizvodnje elektricne energije Srbiji (34.400 gigavat-sati u 2006. godini) i oko 15% godišnje  proizvodnje elektricne energije u hidroelektranama koja iznosi oko 10.000 gigavat-sati.

 

Energetski potencijal vodotokova i lokacije za izgradnju malih hidroelektrana su definisane prema Katastru malih hidroelektrana u Srbiji iz 1987. godine, kojim je utvrđeno ukupno 856 lokacija i Katastru malih hidroelektrana u Vojvodini iz 1989. godine kojim je utvrđeno ukupno 13 lokacija. Van lokacija iz ovih katastara male hidroelektrane mogu se graditi uz saglasnost nadležnih ministarstva. Te katastre je, međutim, neophodno revidirati jer više ne odražavaju realno stanje, ali su za to potrebna značajan sredstva. Prilikom njihove izrade, takođe, nisu obuhvaćeni ekološki i socijalni aspekti. Revizija katastra bi donela nove, ažurirane podatke o lokacijama i dobila bi se jasnija slika ali su dozvole za sve lokacije već dodeljene pa i za one koje nisu obuhvaćene katastrima.

 

Male hidroelektrane su najperspektivniji oblik proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora energije, ali određeni propisi otežavaju ulaganja u njihovu izgradnju. Prema sadašnjem Zakonu o energetici proizvodnja električne energije je delatnost od opšteg interesa, što znači da i u slučaju malih elektrana vlada mora da poveri obavljanje te delatnosti, čak i kada je reč o elektranama snage do 1 megavata za koje ne postoji obaveza pribavljanja licence kod Agencije za energetiku, što produžava procedure.

 

Gotovo trećina godišnje proizvodnje EPS-a, što zavisi od hidroloških prilika, dolazi iz hidroelektrana. To je od 10 do 12 milijardi kilovat-sati struje godišnje. Procene su da postoji potencijal za proizvodnju još sedam milijardi kilovat-sati, a od toga 1,8 milijardi kilovat-sati moglo bi da se proizvodi iz malih hidroelektrana. Da bi iskoristio taj potencijal EPS planira revitalizaciju 17 starih i izgradnju 18 novih malih hidroelektrana ukupne snage 80 megavata, uz ulaganja od oko 80 miliona evra.

 

Energija vetra

 

Energetski potencijal vetra u Srbiji procenjuje se na instalisanu snagu od oko 1.300 megavata. Istočni delovi Srbije, neke planinske oblasti poput Zlatibora i Kopaonika i Panonska nizija pogodna su područja za izgradnju vetroelektrana. Broj povoljnih lokacija je ograničen a najveći potencijal je u Banatu za koji su najviše zainteresovani i potencijalni investitori. Izgradnja farme vetrenjača nije jeftina, ali je energija vetra trenutno najekonomičniji obnovljivi izvor energije koji se koristi. Međutim, kod elektrana na vetar priozvodnja je nestabilna i nepredvidiva zbog čega je potrebno obezbediti rezervne kapacitete kako bi elektroenergetski sistem funkcionisao. Pormenljiva snaga elektrana na vetar tokom pogona iziskuje napore i troškove pri balansiranju elektrosistema. Za priključivanje vetroelektrana većeg kapaciteta potrebno je širenje i rekonstrukcija prenosnog sistema.

 

Tehnologije za proizvodnju električne energije od vetra obuhvataju male vetrenjače za domaćinstva, hibridne sisteme koji kombinuju energiju vetra i solarne ili hidrosisteme, ali i baterije, male sisteme sa priključkom na distributivnu mrežu i vetroelektrane, odnosno veliki broj vetroturbina koji funkcioniše kao elektrana.

 

Srbija je jedna od tri evropske zemlje koja nema nijedan vetrogenerator u eleketroenergetskom sistemu. Planove da ulaže u izgradnju vetroelektrana najavio je EPS. Planirana je izgradnja vetroparka kod Kostolca, početne snage 30 megavata.

 

Nameru da ulaže u toj oblasti objavilo je Srpsko udruženje za energiju vetra – Sevea (SEWEA) koju čine kompanije Energovind (Energowind), Energogrin MK fintel vind (Energogreen/MK Fintel Wind), Vetropark Inđija/Kelag i Kontinental vind partners (Continental Wind Partners). Kompanije okupljene u Sevea su 2011. najavile investicije u vrednosti od oko milijardu i po evra, a prvi vetroparkovi u Srbiji mogli bi da budu izgradnjeni za dve godine. Prema tim najavama, prve vetrenjače ukupne snage oko 400 megavata bi bile izgrađene u Indiji, Kovinu, Plandištu i Vršcu i u njih bi bilo uloženo oko 700 miliona evra.

 

To udruženje je, međutim, tražilo veće garancije od vlasti za ulaganja. Oni su zamerali to što se ključna pitanja, poput fid-in tarifa, uređuju uredbama a ne zakonom. Takođe, tražili su da im država pruži garancije da će moći da ostvare pravo na korišćene fid-in tarifa za otkup struje u trenutku kada se obezbeđuje finansiranje projekta, a ne po izgradnji vetroparka. Razlog za to su vrlo strogi uslovi koje diktiraju banke za tako velike projekte koji vrede više stotina miliona evra. Da bi se zaštitile, banke traže da se po dobijanju građevinske dozvole potpiše predugovor da će EPS otkupiti po određenoj ceni proizvedenu energiju. Prema sadašnjim propisima ugovor sa EPS-om potpisuje se tek kada se završi postrojenje i počne proizvodnja.

 

Vlasti smatraju da će se uvođenjem statusa privremenog povlašćenog proizvođača rešiti to pitanje, jer bi se, ako bi se investitoru odmah dao povlašćeni status, moglo destiti da se blokira potencijalno tržište energije vetra u slučaju da investitor nikada ne završi projekat, posebno kada se ima u vidu činjenica da postoji kvota od 450 megavata za ukupan kapacitet vetroelektrana iz kojih će se otkupljivati struja po fid-in tarifama.

 

Potencijalni investitori u energiju vetra su nudili bankarske garancije za neodustajanje od posla u iznosu 15.000 evra po megavatu, kao način da se razdvoje ozbiljnih od neozbiljnih investitora. Slična situacija sa mnogo dozvola a bez obaveza da će postrojenja biti i izgrađena je bila i u Poljskoj a rešena je na taj način – polaganjem depozita za svaki megavat, kao garancijom da će postorjenje biti izgrađeno.

 

Sevea je tražila i da se garantovani period za otkup energije produži sa sadašnjih 12 na 20 godina, a vlasti upozoravaju da bi to dovelo do značajnog rasta cene struje u Srbiji, što bi opteretilo građane i EPS koji ima obavezu da otkupljuje struju. Vlasti smatraju i da je period od 12 godina dovoljan za vraćanje svih investicija u obnovljive izvore.

 

Sporno pitanje je i integracija vetroelektrana u prenosni sistem Srbije. Sevea se zalaže da se sadašnje ograničenja kapaciteta energije vetra poveća sa 450 na 1.000 megavata i smatra da je to realna vrednost koju može da prihvati elektromreža Srbije. EPS, međutim, navodi da bi integrisanje vetroelektrana preko 450 megavata u elektromrežu prouzrokovalo povećanje troškova, a problem bi se pojavio u vreme velikog priliva vode u hidroelektrane jer bi morale da se zaustavljajuu termoelektrane ili da se preliva voda na protočnim hidrocentralama. EPS odbacuje i tvrdnje potencijalnih investitora da su obnovljivi izvori energije rešenje za stalna poskupljenja struje jer će obezbediti stabilnije snabdevanja i niže cene od uvoznih, navodeći da bi uz dodatne troškove za prenos kroz mrežu kilovat-sat iz vetra dostigao cenu od 13,06 evrocenti.

 

Studija o integraciji vetroelektrana u prenosni sistem Srbije koja je predstavljena u aprilu 2011. pokazala je da elektroenergetski sistem Srbije može da podnese priključenje vetroelektrana snage 900 megavata bez isključivanja termoelektrana i uz maksimalno angažovanje hidroelektrane Bajina Bašta. Prema toj studiji, kada bi se uložio 21 milion evra, elektromreža Srbije bi mogla da prihvati priključenje vetroelektrana snage 2.000 megavata bez velikih proširenja kapaciteta. Studija EPS-a pokazala je da sistem može da podnese priključenje vetroelektrana snage 450 megavata, što je i korišćeno pri određivanju maksimalne snage vetroelektrana iz kojih će se struja otkupljivati po fid-in tarifama.

 

Predsednik Saveta i Agencije za energetiku Ljubo Maćić smatra da, kada bi se izgradilo 500 megavata u elektranama na vetar i ta električna energija plasirala potrošačima u Srbiji po sadašnjoj fid-in tarifi, cena električne energije za sve potrošače povećala za preko 6%, ne računajući ostale troškove.

 

U Srbiji je, prema podacima Elektroenergetskog koordinacionog centra, koji je pripremio studiju za potrebe Elektromreže Srbije, prijavljeno 16 projekata za izgradnju vetroparkova ukupne snage 2.600 megavata, a do sada je izdato pet dozvola za vetroparkove snage 1.135 megavata.

 

Solarna energija

 

Solarna energija danas čini samo 0,03% ukupne svetske prozivodnji energije, a pošto na nju utiču vremenski uslovi procenjuje se da u bliskoj budućnosti može imati ulogu samo rezervnog kapaciteta u energetskom okruženju. Najveći potencijal za korišćenje solarne energije je na jugu Srbije, a gradovi sa najvećim potencijalom su Niš, Kuršumlija i Vranje. Prosečan intenzitet sunčevog zračenja na teritoriji Srbije je od 1,1 kilovat-sati po kvadratnom metru na dan (kWh/m2/dan) na severu do 1,7 kilovat-sati po kvadratnom metru na dan tokom januara, a od 5,9 do 6,6 kilovat-sati po kvadratnom metru na dan tokom jula. Na godišnjem nivou, prosečna godišnja vrednost energije zračenja za teritoriju Srbije iznosi od 1.200 kilovat-sati po kvadratnom metru (kWh/m2/god) u severozapadnoj Srbiji do 1.550 kilovat-sati po kvadratnom metru u jugoistočnoj Srbiji, dok u centralnom delu iznosi oko 1.400 kilovat-sati po kvadratnom metru.

 

Zavisno od kapaciteta prijemnika toplote, prosečna vrednost raspoložive korisne energije Srbiji bi bila 700 kilovat-sati po kvadratnom metru godišnje. Energija koju sunce tokom godine emituje na jedan kvadratni metar krova kuće u Srbiji je jednaka energiji koja se dobije sagorevanjem 130 litara nafte. Kada bi svako peto domaćinstvo ugradilo solarni prijemnik površine 4 kvadratna metra godišnje u Srbiji na taj način bi se proizvelo oko 1.750 gigavat-sati toplotne energije.

 

Srbija ima dobre uslove za korišćenje solarne energije, ali joj zbog cene najviše odgovaraju solarni toplotni energetski sistemi za zagrevanje vode, kakvim je preplavljena Grčka. Postavljanje takvog sistema sa panelima, koje bi koštalo od 1.500 do 2.000 evra, omogućilo bi uštede domaćinstvima, posebno onih koji se ne greju na struju i kojima je bojler je najveći potrošač. Međutim, pošto cena električne energije nije ekonomska stanovništvo nije motivisano da ugrađuje solarne panele.

 

Fotonaponska solarna tehnologija nije toliko privlačna za primenu u Srbiji pre svega zbog ekonomskih razloga jer je tako proizvodena energija najskuplja. Fid-in tarifa za solarnu energiju u Srbiji iznosi 23 evrocenta. Fotonaponska solarna tehnologija dožvivela je veliku primenu u Nemačkoj, ali su fid-in tarife u početku iznosile čak 50 evrocenti za kilovat-sat. Najveća solarna fotonaponska elektrana na svetu je Sarnija u Kanadi čija je instalisana snaga 80 megavata, a godišnja proizvodnja električne nergije 120.000 megavat sati.

 

U Srbiji je najavljena izgradnja prve solarne elektrane na Zlatiboru a u tom cilju EPS je sa Dunav osiguranjem i opštinom Čajetina u martu 2011. potpisao sporazum. Kamen temeljac je položen 27. juna 2011. Prva elektrana na solarnu energiju u Srbiji imaće snagu pet megavata, a vrednost ukupne investicije je oko 15 miliona evra.

 

Srbija bi u narednih nekoliko godina trebalo da dobije solarni park snage 1.000 megavata čija će proizvodnja biti namenjena izvozu. Memorandum o izgradnji solarnog parka potpisali su 8. maja 2012. u Beogradu predstavnici Vlade Srbije i luksemburške kompanije Sekurum ekviti partners Jurop (Securum Equity Partners Europe). Prema najavama, izgradnja bi mogla da počne 2013. godine, a trajaće tri do pet godina. Park će biti izgrađen na jugu Srbije i u njegovu izgradnju biće uloženo oko dve milijarde evra.

 

Geotermalni izvori

 

U Srbiji postoje prirodni i veštački izvori termalne vode na teritoriji više od 60 opština. Ovaj energetski potencijal zbog niske temperature vode nije dovoljan za proizvodnju električne energije ali bi mogao da se iskoristi za proizvodnju toplotne energije u različitim oblastima. Ovakva energija niske temperature mogla bi se koristiti za grejanje staklenika, prostorija, bazena i druge namene, ali lokalne samouprave, investitori i korisnici nemaju dovoljno isksutva u korišćenju ovog izvora.

 

Za proizvodnju struje iz geotermalnih izvora temperature moraju biti 100 stepeni Celzijusa, dok je temperatura vode geotermalnih izvora u Srbiji najčešće u opsegu do 40 stepeni Celzijusa. Samo na teritoriji 6 opština je temperatura vode preko 60 stepeni – u Vranju, Šapcu, Kuršumliji, Raškoj, Medveđi i Apatinu. Protoci vode iz postojećih izvora i bušotina najčešće iznose do 20 litara u sekundi, na nekoliko lokaliteta protok vode prelazi 50 litara u sekundi (Bogatić, Kuršumlija, Pribojska Banja, Niška Banja) a samo u Banji Koviljači protok vode prelazi 100 litara u sekundi.

 

Ukupna toplotna snaga koja bi se mogla ostvariti korišćenjem izvora termalne vode u Srbiji iznosi oko 216 MWt, što je jednako količini od oko 180.000 tona ekvivalentne nafte.

 

Da bi se utvrdio potencijal geotermalnih izvora energije i uslovi za njihovo korišćenje u Srbiji je ove godine pokrenut IPA projekat, čiji je cilj da se napravi pregled svih dokumenata i studija iz te oblasti, sažmu podaci, napravi inventar i nova studija sa pregledom podataka. Cilj je i da se odrede najprofitabilnije lokalicije i utvrdi koliko bi ekploatacija bila isplativa.

 

Važni datumi

2004. Usvojen Zakon o energetici koji predviđa mere za stvaranje uslova za stimulisanje korišćenja obnovljivih izvora energije.

 

Maj 2005. Doneta Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine kojom je za prioritet postavljeno korišćenje obnovljivih izvora energije i novih energetski efikasnijih i ekološko prihvatljivih energetskih tehnologija i opreme za korišćenje energije.

 

25. oktobar 2005. Potpisan ugovor o energetskoj zajednici za jugoistočnu Evropu kojim je definisano jedinstveno tržište struje i gasa za Srbiju, Crnu Goru, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Bugarsku, Rumuniju, Albaniju i Kosovo pod rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija. Srbija je taj ugovor ratifikovala 2006.

 

26. januar 2009. Srbija postaje članica i osnivač Međunarodne agencije za obnovljivu energiju (IRENA), prve međunarodne organizacije koja se bavi isključivo obnovljivom energiju i čiji se cilj da podstakne upotrebu tih izvora energije u svetu.

 

Septembar 2009. Usvojena Uredba o uslovima za sticanje statusa povlašćenog proizvođača električne energije i kriterijumima za ocenu ispunjenosti tih uslova.

 

Novembar 2009. Usvojene izmene i dopune Uredbe o Programu ostvarivanja strategije razvoja energetike Srbije u periodu od 2007-2012.

 

Novembar 2009. Uredba o merama podsticaja za proizvodnju električne energije korišćenjem obnovljivih izvora energije i kombinovanom proizvodnjom električne i toplotne energije kojim su utvrđene fid-in tarife i garantovani rok otkupa od 12 godina.

 

28. jul 2011. Usvojen novi Zakon o energetici

 

Stavovi

Pomoćnik ministra za infrastrukturu i energetiku Srbije Miloš Banjac izjavio je 10. maja 2012. da će Srbija insistirati da joj se obaveza za povećanje učešća obnovljivih izvora energije u potrošnji do 2020. smanji sa 29% na 26%. Banjac je novinarima u Beogradu, na međunarodnom naučnom skupu o energetskoj bezbednosti u Evropi i Srbiji, kazao da je trenutno udeo obnovljivih izvora energije u u Srbiji 21,2%.

 

Zahtevaćemo od Energetska zajednice jugoistočne Evrope na sastanku sledeće sedmice da se obaveza za povećanja učešća obnovljivih izvora energije za Srbiju smanji proporcionalno kraćem vremenu za primenu pravila, kazao je on i dodao da zemlje Evropske unije imaju 11 godina za primenu tog pravila, dok Srbija ima sedam godina.

 

Državni sekretar za energetiku Srbije Dušan Mrakić rekao je 8. maja  2011. da će novi zakon o energetici doneti niže cene i veću sigurnost isporuke energije i energenata u Srbiji. On je rekao da su obnovljivi izvori energije bili i biće i ubuduće jedan od prioriteta u radu Ministarstva za infrastrukturu i energetiku. „Novi zakon o energetici će posebnu pažnju posvetiti tom sektoru tako što će investitorima biti garantovana veća pravna sigurnost, a i same procedure za realizaciju investicija će biti daleko jednostavnije“, kazao je državni sekretar za energetiku agenciji Beta.

 

Savetnik za medije u ministarstvu za infrastrukturu i energetiku Srbije Milan Budimir rekao je 6. aprila  2011. da ministarstvo potpuno podržava investicije u obnovljive izvore energije i novim zakonom o energetici garantuje veću pravnu sigurnost investitorima i bržu realizaciju projekata u toj oblasti. „Stav Vlade Srbije je da bi obnovljivi izvori enregije trebalo da predstavljaju strateško opredeljenje srpske energetike, ali samo do one mere kada njihovo učešće neće značajno da utiče na cene energije za privredu i građane“, istakao je Budimir.

 

Ministar zivotne sredine Oliver Dulić rekao je 24. maja 2011. da Srbija ima veliki potencijal za realizaciju projekata iz oblasti obnovljivih izvora energije, ali da nema dovoljne administrativne kapacitete za njihovu brzu realizaciju. On je kazao da mnogi projekti čekaju na dozvole i da je pitanje koliko je Srbija izgubila investitora zbog toga, ali je naglasio da će se raditi na ubrzavanju i skraćenju administrativnih procedura.

 

Bela knjiga Elektroprivrede Srbije je prezentacioni dokument svih projekata i akcija koje će se preduzimati u borbi protiv klimatskih promena i za veće korišćenje obnovljivih izvora, rekao je 25. maja 2011. u Beču generalni direktor EPS-a Dragomir Marković na investicionoj konferenciji koju je organizovala Energetska zajednica jugoistočne Evrope.“Većina projekata iz Bele knjige već je počela da se realizuje i za njih je obezbeđena finansijska podrška, dok se uskoro očekuje i privlačenje novih investitora“, rekao je Marković.

 

Izvršni direktor EPS-a Bratislav Čeperković naglasio je da je Bela knjiga dokument po kojem je EPS jedinstven među zemljama članicama Energetske zajednice. Bela knjiga obuhvata projekte vredne više od četiri milijarde evra i ovom dokumentom EPS preuzima konkretne obaveze, koje je postavila EU i Srbija ih prihatila, naveo je on.

 

Srpsko udruženje za energiju vetra – Sevea (SEWEA) najavilo je početkom 2011. da namerava da uloži milijardu i po evra u vetroparkove u Srbiji, ali da je za to neophodno da pitanje obnovljivih izvora energije bude uređeno novim zakonom o energetici. Portparol Sevea Maja Turković kazala je da članice tog udruženja u prvoj fazi planiraju gradnju vetroparkova u Srbiji snage preko 400 megavata, u koje će investirati oko 700 miliona evra. „Srbija ima dobre resurse vetra u južnom Banatu za razvoj vetroparkova. Vetar je pouzdan, konstantan, umeren, bez jakih udara i dobar je za mrežu“, kazala je Turkovićeva 8. februara ali je dodala da bez ugovora o otkupu struje ni jedna banka neće da obezbedi kredit za finansiranje gradnje vetroparkova.

 

Državni sekretar u srpskom Ministarstvu energetike Dušan Mrakić izjavio je 10. februara 2011. da bi produženje garantovanog perioda za otkup energije iz obnovljih izvora dovelo do značajnog rasta cene struje u Srbiji. „Ukoliko bi bile usvojene primedbe Srpskog udruženja za energiju vetra (Sevea) moralo bi doći do značajnog poskupljenja struje da bi Elektropvrivreda Srbije (EPS) mogla da ispuni sve finansijske obaveze prema investitorima u vetroparkove“, kazao je Mrakić agenciji Beta.

 

Po svim ekonomskim pokazateljima i projekcijama, dodao je Mrakić, 12 godina je dovoljan vremenski okvir za povratak svih investicija u obnovljive izvore energije. Mrakić je naveo da po završetku tog perioda investitori imaju pravo da plasiraju proizvedenu struju na slobodno tržište. Državni sekretar za energetiku je naglasio da Srbija podržava investicije u obnovljive izvore energije, ali samo do one mere kada one neće znacajno kroz cenu struje dodatno opteretiti privredu i građane.

 

Direktor Elektprivrede Srbije za trgovinu strujom Dragan Vlaisavljević kazao je 5. aprila 2011. da bi svako integrisanje vetroelektrana preko 450 megavata u srpski energetski sistem prouzrokovalo povećanje troškova za EPS. Problem bi nastao, istakao je, u vreme velikog priliva vode u hidroelektrane, jer bi morale da se zaustavaljanju termoelektrane ili da se preliva voda na protočnim hidrocentralama.

 

Američki Global risorsiz investments (Resource, GRI) zainteresovan je da ulaže u korišćenje obnovljivih izvora energije i mineralnih sirovina u Srbiji, izjavio je rukovodilac investicija u toj kompaniji Majkl Kosovan (Kosowan).On je u intervjuu agenciji Beta kazao da Global risorsiz investments na globalnom nivou finansira kompanije koje koriste prirodne resurse i da u Srbiji vidi ogroman potencijal za razvoj projekata u korišćenju hidropotencijala za proizvodnju struje.

 

„Sada je pravo vreme za ulaganje u Srbiju. Postoji ogroman potenicijal, ali sada postoji i politička volja i transparentnost struktura vlasti koja omogućava stranim investiorima da se zainteresuju i analiziraju projekte“, ocenio je Kosovan. On je ocenio da finansiranja nije problem za realizaciju projekata u Srbiji, ali da bi za strane investitore problem bi moglo da predstvalja pitanje vlasništva nad imovinom.

 

Predsednik MK grupe Miodrag Kostić izjavio je 28. decembra 2010. da ta kompanija u narednim godinama namerava da najviše investira u obnovljive izvore energije. „Obnovljivi izvori energije za MK grupu predstavljaju primarnu investiciju i najveći izazov. Zato smo tokom 2010. godine ušli u ozbiljne investicije kada su u pitanju projekati obnovljive energije vetra u Srbiji“, kazao je on agenciji Beta. Kako je istakao Kostić, MK Grupa ima nameru da ulaže i u druge vidove obnovljivih izvora energije, kao što je biomasa. „MK grupa će izgraditi postrojenje za proizvodnju električne energije ili biogoriva iz ostataka poljoprivredne proizvodnje, rekao je on.

 

 

Linkovi

Srbija

 

Ministarstvo infrastrukture i energetike: Zakon o energetici, 2011.

Ministarstvo infrastrukture i energetike: Izmene i dopune Uredbe o Programu ostvarivanja strategije razvoja energetike Srbije u periodu od 2007-2012.

Ministarstvo infrastrukture i energetike: Uredba o uslovima za sticanje statusa povlašćenog proizvođača električne energije i kriterijumima za ocenu ispunjenosti tih uslova

Ministarstvo infrastrukture i energetike: Uredba o merama podsticaja za proizvodnju električne energije koriscenjem obnovljivih izvora energije i kombinovanom proizvodnjom električne i toplotne energije

Elektroprivreda Srbije: Bela knjiga

 

Evropska unija

Europa – Eur Lex: Directive 2009/28/EC of the European Parliament and of the Council of 23 April 2009 on the promotion of the use of energy from renewable sources and amending and subsequently repealing Directives 2001/77/EC and 2003/30/EC