TOP10 Ovo su najveći uspesi naših “malih sportova” u istoriji

Top10 malih srpskih sportova – Ako po strani ostavimo one sportove koji se smatraju velikim, u “malim” smo, takođe, imali brojne uspehe na svetskom nivou. Ovo je lista deset najvećih u istoriji srpskog sporta.

Lista, naravno, kao i naše prethodne Top10, o najboljim košarkaškim potezima i najvećim uspesima ovdašnjeg sporta u 21. veku, pred vama je delom kao podsetik, a delom kao poziv da se priključite diskusiji. Nemoguće je sve ovdašnje sportske uspehe staviti na spisak od deset stavki, pa ovaj Top10 posmatrajte kao početak zajedničkog razgovora o tome ko nas je sve od “malih” učinio velikim, ponosnim.

Pre nego što se sa listom počne, samo dve smernice. Najpre, o već ustaljenom terminu “mali sportovi”. Ne postoje takvi, jer nijedan napor sportiste, naročito vrhunskog, nije mali, niti je merljiv sa drugim životnim podvizima. Samo oni koji su se, najčešće kroz individualna nadmetanja, podvizavali i klesali u nešto veće nego što su dotad bili, znaju kroz kolika su odricanja prolazili. I oni, i njihovi bližnji. I, druga stvar, spisak nije hronološki niti po važnosti. Prosto je tu kao podsetnik, i kao pomenuti poziv na diskusiju. Pa, da počnemo.

1. Olimpijsko zlato Milice Mandić 2012.

Od 15 medalja koje je osvojeno pod zastavom Srbije, šest je dosad bilo u ekipnim sportovima, a jedna u tenisu, koja se, zbog silnih uspeha u proteklih desetak godina, više i ne može nazivati “malim sportom”. A od onih ostalih, samo su dve bile zlatne. Prvu je, sa grbom Srbije na opremi, osvojila Milica Mandić, i to kao 21-godišnjakinja 2012. u Londonu. Taj tekvondo uspeh, pod dirigentnskom palicom Dragana Jovića, vinuo je srpski tekvondo do svetskih visina, a naš olimpijski pokret svrstao među one sa najsjajnijim odličjem.

2. Olimpijsko zlato Davora Štefaneka 2016.

Zasad jedinu preostalu zlatnu medalju “malog sporta” sa Igara, doneo je Davor Štefanek. Mali sport, pod znacima navoda, nema takvih, naravno. A podvig Štefaneka, koji je osvojio zlato u rvanju na olimpijskim nadmetanjima u Rio de Žaneiru 2016. velik je taman toliko, da bude na ovoj listi, i da sa nje nikad ne sklizne, u kom god pravcu da krene diskusija.

3. Olimpijsko srebro kajakaša Tomićevića i Zorića 2016.

Koliko li nas je samo puta odabrao neki naš kajakaški podvig… Teško je to sve pobrojati, ali je samo Marku Tomićeviću, rođenom 1990. u Bečeju, i godinu dana starijem Milenku Zoriću, rodom iz Sanskog Mosta, uspelo da osvoje olimpijsku medalju nastupajući pod zastavom Srbije. Učnili su to kao dvosed koji se na Igrama u Riju nadmetao na hiljadu metara, čime su ionako visoko podignutu lestvicu – uzneli još više, do olimpijskog nivoa.

4. Olimpijsko srebro Tijane Bogdanović 2016.

Ako je podvig Milice Mandić bio ravan čudu, u slične treba svrstati i onaj koji je, takođe u tekvondou, ostvarila druga takmičarka koju je spremao čudesni Dragan Jović, Tijana Bogdanović. Imala je samo 18 godina kada je u Riju došla do olimpijskog srebra, pokazavši da u sebi nosi ogroman talenat, koji je pritom umnožen izuzetnim trudom jedne mlade osobe, ali i istinski stručnim radom.

5. Olimpijsko srebro Jasne Šekarić 2004.

Jasna Šekarić
Foto: V. Lalić / RAS SrbijaJasna Šekarić

Nismo tada još bili “samo Srbija”, nastupalo se pod imenom državne zajednice Srbija i Crna Gora, ali je poslednju od pet medalja sa Igara osvojila upravo kada je (i) ime naše zemlje bilo ispisano među dobitnicima olimpijskih odličja. Te 2004, osvojila je srebro u disciplini vazdušni pištolj, u kojoj je i ostvarila svoj najveći uspeh u karijeri, osvajanjem olimpijskog zlata 1988. u Seulu, tada pod zastavom SFRJ.

6. Olimpijsko srebro Ivane Maksimović 2012.

Ivana Maksimović, koja je prezimenu 2015. pridodala i muževljevo Anđušić, osvojila je jubilarnu 100. olimpijsku medalju za našu zemlju otkako je ovdašnji olimpijski pokret zaživeo. A živeo je on od Kraljevine Srbije i njenog prvog učešća 1912, punih stotinu godina dok se nije došlo do tog jubileja. Maksimovićeva ga je ostvarila sjajnim nastupom u streljaštvu, u disciplini malokalibarska puška, trostav 50 metara, čime je učinila naciju ponosnom, a naročito oca Gorana, olimpijskog šampiona iz Seula u gađanju iz vazdušne puške. Porodične vrednosti i čuvanje tradicije, uz ogroman trud i posvećivanje onome što se voli, uvek su donosili nešto dobro – a Ivanin uspeh je sasvim dobar primer za to.

7. Olimpijsko srebro Milorada Čavića 2008.

Nije to srebro. Zapravo, jeste, tako kažu zvanični rezultati, ali sa njima možete da se složite samo ako pristanete na to da se pobednikom trke proglašava onaj ko jače pritisne taster, a ne onaj ko stvarno dođe prvi do cilja. Čuveno finale na 100 metara delfin stilom u Londonu 2008. i trijumf Majkla Felpsa večno će se pamtiti, ali ne samo zbog toga što je zlatna medalja otišla najtrofejnijem olimpijcu svih vremena, već zato što je Čavić od svih Felpsovih rivala bio najbliži da ga od zlata “odvoji”. Ili je u tome, zapravo, uspeo. Kako god to da definišemo – podvig koji je ostvario, ostaće za sva vreemena.

8. Olimpijska bronza Andrije Zlatića 2012.

Među retkim osvajačima olimpijske medalje u “malim sportovima” za Srbiju je i Andrija Zlatić. U streljaštvu je umeo da zablista i početkom 21. veka, kada je osvojio prvu medalju na Svetskom prvenstvu ali je zato ovaj Užičanin 2012, kao 34-godišnjak, osvajanjem bronze na Igrama u Londonu, oduševio čitavu Srbiju. Njegov rezultat od 685,2 doneo mu je olimpijsku medalju u jednoj od najneizvesnijih finalnih serija, jer mu je srebro umaklo “za dlaku”, za jedan krug, a od četvrtog mesta su udaljio zahvaljujući većem broju pogođenih desetki. Njegovo londonsko ostvarnje je i dan danas 20. najbolje u istoriji otkako je 1969. gađanje sa deset metara iz vazdušnog pištolja uvedeno kao sportska disciplina.

9. Olimpijska bronza Ivane Španović 2016.

Kraljica sportova ima i našu kraljicu, devojku koja trenutno drži treći najbolji “dvoranski” rezultat svih vremena u skoku u dalj, Ivanu Španović. Ipak, tih čudesnih 7,24 nije na ovoj listi samostalno, jer to nije bio jedini podvig ove 27-godišnje Zrenjaninke. U sportskoj hijerarhiji posmatrano, olimpijski uspesi veći su od svih ostvarenih na svetskim i evropskim prvenstvima, a njen bronzani skok u Riju, od 7,08 metara, bio je i državni rekord, i ostvarenje kojim je svom olimpijskom pokretu donela prvu atletsku medalju posle šezdeset godina.

Dodate tome i dve svetske bronze koje ima, te pomenutu evropsku titulu iz 2017, kada joj je 7,24 donelo kontinentalno zvanje atletske kraljice, i dobijete – Ivanu Španović, našu najbolju takmičarku u “kraljici sportova”.

10. Svi ostali “mali”, koji su, zapravo, ogromni

Kako, u odabiru onih koji nisu osvojili olimpijsko odličje, spomenuti jedan sport, a ne drugi? Kako odvojiti dvojac sa kormilarom od dubla ili pojedinačne trke, nadmetanja s loptom 3-na-3, ili na stonoteniskom stolu? Koliko je samo naših veslača oduševljavalo naciju, koliko plivača, karatista, džudista? Šta je sa kuglašima, kik-bokserima, šahistima? Neka njihovi primeri posluže kao putokazi onim mladima koji se tek posvećuju sportu, u kome možda nije najvažnije osvojiti medalju – već srca. A svi oni, pomenuti i nepomenuti ovde, upravo su taj podvig i ostvarili.

Izvor i foto Blic

 

Ostavite komentar

Translate »
%d bloggers like this: