Saša Mirković: Nisam psihijatar da bih znao šta je Vučiću, ali realno, on nikad nije bio patriota!

Producent i političar Saša Mirković ne izlazi iz žiže javnosti. Serijal “Rikošet specijal” čiji je on jedan od producenata, uzburkao je javnost istraživanjem pozadine ubistva Olivera Ivanovića, zbog čega ga je predsednik Srbije nedavno javno nazvao “bolesnikom” zbog čega se Mirković obratio sudu tužbom zbog klevete. Rečnik predsednika Srbije odavno je prevazišao i ulične aršine ali ovo je prvi put da se neko koga je Vučić javno uvredio obratio sudu.

Zbog svega toga, zamolili smo g. Mirkovića da u intervjuu izloži svoje viđenje Srbije danas.

Koji su po Vašem mišljenju gorući problemi našeg društva i kako ih rešiti?

MIRKOVIĆ: Na prvom mestu to su socijalna pitanja. Našem čoveku onemogućeno je da živi elementarno dostojanstveno, i takav, pretvoren u nekog ko misli kako da sastavi  kraj s krajem,  dok zavisi od dobre volje vlasti, on i ne može da digne glavu i zauzme stav. Ova vlast je oterala penzionisane profesore do kontejnera, a takvo beznađe ne daje nikakav motiv njihovim unucima da studiraju u Srbiji nego ih podstiče da beže iz nje. To su gorući problemi. Odlaze nam oni najbolji, sposobni. To više nije slučaj samo sa omladinom. Emigriraju hirurzi iz Beograda, koji su radili u Kliničkom Centru Srbije. U svojim pedesetim godinama odlaze u neke Dubajie, Urugvaje… to je dakle ozbiljan problem. Rešenje je vratiti razlog toj armiji pametnih ljudi da žive i školuju decu u Srbiji.

Šta bi po Vama bio ekonomski patriotizam i kako bi se on mogao realizovati?

MIRKOVIĆ: Kao što rekoh, ekonomski patriotizam su ljudi, ljudski resurs  koji stalno opada kod nas. Patriotizam znači pozitivan odnos grupe ili pojedinca i patriotizam je neophodan da bi jedno društvo opstalo, postojalo. Ekonomski patriotizam je zaštiti svoju državu, svoje gradove, svoje reke, planine, izvore… svoje resurse, ukratko, a ne davati ih strancima, ne praviti poslove na kojima će profitirati nekoliko bitangi a koji će s druge strane naneti dugoročnu, nesagledivu štetu tvom narodu. Ekonomski patriotizam znači zaštiti građane od toga da budu nečija jeftina radna snaga i motivisati one sposobne da ulažu u poslove koje umeju da rade, umesto da beže od vlasti kao što je sada slučaj. To je ujedno primer  onoga šta ekonomski patriotizam nije. Ekonomski patriotizam nije kada ubiješ sve grane privrede, a zarad korporacija i od svojih ljudi napraviš robove ili ekonomske izbeglice.

Gde je granica između etatizma i patriotizma?

MIRKOVIĆ: Etatizam je, kao što znate, pojam nastao u XIX veku i menjao je značenja ali od HH veka. To je sinonim za birokratsku državu. Za državu gde je sve podređeno birokratama. Primeri su SSSR, čak i nacional-socijalistička Nemačka, a moglo bi da se primeni i na EU Briselsku birokratiju na šta odavno upozoravaju sociolozi upravo iz Unije. Patriotizam nema mnogo veze sa etatizmom, on je elementarno osećanje ljubavi prema svom gradu, državi, ljudima, i možda može da bude zloupotrebljen ali patriotizam ne tera ljude u ratove, ne naređuje im koga će da vole a koga ne, ukratko patriotizam nema veze sa diktaturom.

Šta je za Vas srpska desnica danas?

MIRKOVIĆ: Zagubila se u parolama. Desnica bi morala da bude državotvorna, da čuva granice, da čuva resurse i brine na prvom mestu o interesu države i njenih građana. Mi trenutno nemamo ni „ličnu kartu“, ne znamo gde su nam tačno granice, ne znamo tačan broj stanovnika, recimo jedna vlast desnog centra to ne bi dozvolila. Zapravo, zdrav razum ne bi dozvolio, ali toliko dugo i tzv. desnica i tzv. levica žive samo u parolama i lošim imitacijama, da je ironično i pitati gde je srpska desnica danas. Gde je Srbija danas?!

Da li Srbija kao država ima mogućnost da učini više za ugrožena prava Srba u regionu i zašto to ne čini?

MIRKOVIĆ: Srbija danas na žalost ne čini ništa ni za Srbe unutar granice Srbije. Srbija je sebi dozvolila, na primer, što nijedna država nikada nije, da se njeni građani nazivaju Srbijancima, dok su Srbi valjda oni „ostali“, koji su van Srbije i to jezičko odvajanje pripadnika jedne nacije na nekakve Srbijance ili „hrvatske Srbe“, to je najbolja ilustracija šta vladajuće strukture misle o svojim sunarodnicima preko Drine recimo, ili svojim sunarodnicima na Kosovu, u Vojvodini ili Kanadi.

Kakva je i kolika uloga hrišćanske tradicije u očuvanju nacionalnog identiteta i državnosti kod Srba?

MIRKOVIĆ: Uvek je bila velika i sada su opet došla vremena kao posle ’45 kada štampa više voli da se izruguje „alavim popovima“ nego da ti mediji obrazuju ljude i upute ih u tu snažnu vezu, a koja opet nije isključiva kako su to neki predstavljali. Francuska nikad iz Francuza ne „ispisuje“ francuskog ateistu, francuskog budistu ili francuskog pravoslavca. To nam je bila velika, davna istorijska greška, kada nismo hteli u Srbe da primimo one koji su morali da prime islam, ili katoličanstvo i tako smo desetkovali ono Srba što je preživelo sve te ratove i ustanke da bi napravilo državu. Dakle, ta veza jeste važna, ali ta veza ne sme da bude isključiva, naši sunarodnici Srbi koje god vere bili i gde god živeli ne smeju da se osećaju manje Srbima ako nisu pravoslavci.

Aleksandar Vučić je počeo kao desničar, a sada je zagovornik neoliberalizma, EU fanatizma i zapadnog kolonijalizma u Srbiji. Kako gledate na fenomen reformisanih desničara u Srbiji?

MIRKOVIĆ: Postoje fanatični ljudi, koji koje god se ideje dohvate oni je dovedu do besmisla, kao mađioničar koji sve što uzme pretvori u dim. Nisam siguran posle svega da li je taj čovek zaista bio desničar, jer onaj ko jeste desničar nikada ne može da postane takav mrzitelj svog naroda, svoje zemlje, toliko da se stidi svog porekla i da toliko radi na štetu cele države. Zaista nisam siguran da li je ikada imao iskrena nacionalna osećanja, jer da jeste, kako bi mogao da postane takav pobornik porobljavanja Srbije od strane nekih korporacija i stranih biznismena sumnjivog porekla. Uopšte ne mislim da se tu radi o ideologiji ali ja sam pravnik, nisam psihijatar.

Zašto je Vučiću draži Maks Veber od Svetog Save?

MIRKOVIĆ: Veber je pozitivista, u filozofskom smislu. Često ga s Karlom Marksom navode kao rodonačelnika… Znate zašto? Zato što mu se Veber učinio zanimljivim, kao da baš niko ne zna ko je to. Mislim da je pokušavao da tim citatima „zaseni prostotu“. Opet Veber je suprotno od svega što bi moglo da ima veze sa svetosavljem, ali ono što Vučić ne razume to je da je mnogo pragmatičnije delo Svetog Save, koji je prosvetitelj, nego delo Vebera koji se zalagao za birokratsko društvo. Ukoliko uopšte razume distinkciju.

Ima li u SNS-u istinskih patriota ili su to manje više oportunisti?

MIRKOVIĆ: Možda je na početku bilo iskrenih patriota. Bilo je ljudi koji su poverovali da će modernija vrsta nacionalne opcije doneti dobro Srbiji jer je postalo jasno da je stara SRS retorika bila štetna za Srbiju. Danas, to su ljudi bez biografija ili s takvim biografijama da je bolje da ih nemaju. Bezlični, sitni oportunisti, armija ljudi koja parazitira upravo kroz taj birokratski aparat na grbači ove Srbije. Srbije koja više ne može da stoji na nogama pod tolikim teretom tog pohlepnog sveta koji apsolutno ništa ne proizvodi niti doprinosi a veoma mnogo troši.

Da li znate kakvo je sad stanje u SNS-u, koliko je to homogena stranka i da li postoji mogućnost da se desno krilo stranke otcepi zbog prozapadne i pronatovske politike koju vodi Vučić?

MIRKOVIĆ: SNS nije stranka. To je pokret zasnovan na suvim ličnim interesima i dok god postoji minimum tih ličnih interesa, držaće se zajedno. To je odnos Tome i Vučića, pa čak i Šešelja i Mirovića i ostalih.

Da li je moguće ujedinjenje srpske desnice?

MIRKOVIĆ: Ujedinjenje desnice je moguće ali, moraju svi da shvate da je bitna ideja. A ne koga će Vučić ili Šešelj da plate. Sve dok postoji jedan desničar koji bi prodao nacionalni interes zbog svog ličnog, tu nema ujedinjenja. To moraju da rade mudre i sede glave.

Ima li Srbija budućnost?

MIRKOVIĆ: Ima. Srbija je kroz istoriju padala, dizala se, ratovala, nažalost naša nacija je desetkovana tokom svih tih ratova u kojima su uvek ginuli najbolji. Elite su se smenjivale i rušile tekovine onih pre… Ali Srbija ima svoju vitalnost, i ovo je narod kome samo treba vratiti dostojanstvo i zaj narod ima budućnost, on je budućnost. Ali Srbija bez dostojanstva, Srbija u kojoj su poniženi oni najbolji, koja hrani na stotine hiljada nepotrebnih činovnika i stranačkih birokrata, to je Srbija prošlosti.  Takav sistem bi doveo do propasti svaku državu na ovom svetu. Srbija ipak ima budućnost ali ona nije u SNS-u i birokratiji.

BIOGRAFIJA

Rođen je 1972. godine u Boru.

Diplomirani je pravnik, po zanimanju je producent, zatim postaje jedan od naših najuspešnijih producenata i menadžera. Takođe poseduje osnovno muzičko obrazovanje.

„Malo ljudi zna da imam muzičko obrazovanje , šest godina učenja klavirne harmonike i klavira i jednu godinu solfeđa. Mislim da sam jedini muzički menadžer koji je i muzički obrazovan ne samo u Srbiji, već i na prostoru cele bivše Jugoslavije.“ Ilustrovana politika, 20. 11. 2015. godine

Osnivač je produkcijske kuće „Beoton“. Na pitanje kako je ušao u svet estrade odgovara: „Kao mladić sam voleo da slušam stranu muziku, a od narodnjaka jedino Miroslava Ilića. Slučaj je hteo da na slavi kod zajedničkog prijatelja upoznam pokojnog Velimira Nikšića Nikšu, tada vlasnika „Taš estrade“. Radio sam tada kao komercijalista u „Štampi“ i Nikša mi, reagujući menadžerski, ponudi da me upozna sa Miroslavom Ilićem, a da ja za uzvrat uradim 2.000 plakata za njegov koncert. Da bih na slavi ispao mangup, pružim ruku i kažem da nema nikakvih problema. Odem sutradan u „Taš estradu“, tamo sedi Miroslav, Nikša me predstavi i kaže da ću ja da mu uradim plakate…“ Ilustrovana politika, 20. 11. 2015. godine

U isto vreme bio je koordinator opštine Bor za odnose sa Vladom Srbije i predsednik UO Javnog preduzeća „Štampa, radio i film“. Iste godine priključio se Pokretu „Živim za Krajinu“ Boška Ničića i u toj partiji imao je funkciju potpredsednika. U jesen 2008. postao je član opštinskog veća u Boru zadužen za informisanje i kulturu.

Maja 2009. podneo je ostavku uz obrazloženje „da će se na taj način ispoštovati interesi građana i omogućiti efikasnije funkcionisanje lokalne samouprave“. U maju 2010. „Živim za Krajinu“ je pristupio Ujedinjenim regionima Srbije. Mirković je iz Ničićevog pokreta istupio je marta 2011. pravdajući to poslovnim obavezama. Nekoliko meseci kasnije pridružio se novoosnovanom Pokretu radnika i seljaka i postao njegov potpredsednik.

Na lokalnim izborima 2012. kandidovao se za gradonačelnika Zaječara.

Pomoćnik ministra saobraćaja u sektoru za puteve i bezbednost saobraćaja postao je januara 2013. ali je već mesec dana kasnije pod pritiskom žutih medija napustio ovu poziciju. Jula iste godine postaje predsednik Skupštine Grada Zaječara.

Bio je menadžer pevačice Marije Šerifović kada je ona pobedila na takmičenju za Pesmu Evrovizije 2007. godine. Osnovao je najveći dečji muzički festival “Čarolija” sa Leontinom Vukomanović 2006. godine.

Januara 2012. na njegovu kuću u Beogradu bačena je bomba, ali napadači nisu otkriveni. Na parlamentarnim izborima 2014. sa liste SNS izabran je za narodnog poslanika.

Mediji su objavljivali da je isključen iz Srpske napredne stranke 21. oktobra 2014, jer nije uvažio odluku Glavnog odbora stranke da podnese ostavku na jednu od funkcija. Mirković je to demantovao, navodeći da je njegovo isključenje bilo suprotno Statutu stranke.

Sa pevačem Acom Lukasom kupio je dnevni list Sport, a u vlasništvu ima i regionalnu Moju TV (bivši Metropolis). Vlasnik Moje je zvanično njegova ćerka, a on dodaje da je „tata tu da pomogne za sve što treba“. U novembru 2015. godine, nakon odluke o gašenju nacionalne novinske agencije Tanjug, osnovao je Tanjug info. Kazao je da je na taj način „sačuvana tradicija najvećeg srpskog brenda u oblasti informisanja“.

Ubrzo nakon toga saopštio je da napušta poslaničku grupu SNS „da niko ne bi sumnjao u bilo kakvu spregu koja bi štetila listu “Sport” i firmi “Tanjug info”.

Poslednjeg dana novembra 2015. objavio je da istupio je iz SNS i saopštio je da počeo prikupljanje potpisa za registraciju Pokreta „Jaka Srbija“.

„Doneo sam odluku da istupim iz redova naprednjaka jer sam nezadovoljan odnosom te stranke prema meni.“ Blic, 30. 11. 2015. godine

Kandidovao se za generalnog direktora RTS, ali, kako je saopšteno, nije ispunio sve uslove za tu poziciju, a bio je zainteresovan i za kupovinu beogradske televizije „Studio B“.

Skupštini grada Zaječara predao je 15. decembra 2015. ostavku na mesto predsednika, dva dana pre zakazane sednice na kojoj je trebalo da se odluči da li će i ubuduće on predsedavati sednicama. Kako je naveo podneo je ostavku zbog pritiska i ucena kojima su bili izloženi odbornici zaječarskog parlamenta.

„Ne želim da odbornike, sa kojima sam do pre neki dan radio, sada neko ucenjuje da će im članovi porodice ostati bez posla. Odbornici koji su danima pozivani sada će moći da odahnu, jer im je bilo vrlo neprijatno da bilo ko od njih naprasno glasa za moje razrešenje, a do juče smo radili kao tim“. N1, 15. 12. 2015. godine

Ostavite komentar

Translate »
%d bloggers like this: