Antene ubice iznad naših glava…

Pogledajte na „svoj krov“ i ukoliko ima „svakojakih antena“ budite sigurno da Vas „zrači odozgo“, ali da od tog zračenja neko ima i debelu finasijsku korist.
A, besparica je, pa se zračenju, zarad evriča, u jone ne gleda!
Dok se stručnjaci spore o štetnosti zračenja i raznih antena, pri čemu većina smatra da razna zračenja škode čovečjem organizmu, pa čak i da izazivaju rak, ljudi koji posluju sa kompanijama koje su operateri mobilne telefonije u Srbiji su napravili od toga po sebe unosan, ali u velikoj meri nelegalan, i po druge osobe, možda vrlo opasan biznis.
Tako, da bi se postavila antena mobilnog operatera VIP mreže na neku zgradu, isti operater svakog meseca daje na ruke 650 evra (ili na račun, ako je potpisan ugovor) promućurnom predsedniku kućnog saveta, ili direktoru preduzeća čija je zgrada, a Telenor je mnogo izdašniji pa daje i do 1.500 evra po postavljenoj anteni.

Rotkvarija,Novi Sad

Za postavljene bazne stanice i gromobrane se plaća mnogo više jer više i zrače.
I dok zaposleni i stanari u zgradama često i ne slute da im je nad glavama elektromagnetna bomba koja ih ugrožava, oni koji odlučuju o držanju antena na zgradama mudro ćute i ubiraju kajmak od velikih i malih operatera koji se grčevito bore za što bolju slušanost i za svakog novog korisnika mobilne telefonije.
Iako se u belom svetu i po evropskim propisima antene takve snage ne smeju postavljati na stambene zgrade i uopšte na zgrade u kojima ljudi borave više časova uzastopno, a u ni u kom slučaju na školske ustanove, a u nekim zemljama čak ni na teritoriji naseljenih mesta, kod nas za to, a time i za zdravlje naroda, izgleda da niko i ne haje. Firme koje su kod nas vodeći operateri mobilne telefonije ne kriju da imaju sredstva namenjena za tu vrstu usluga, ali i naglašavaju da se o tome ne vodi pismena evidencija tako da je njihovu krivicu teško dokazati.
Uostalom, njihovo je pravo da stimulišu materijalno one koji im pomažu da budu uspešniji u poslu.
Ali, ako nema priznanica koje bi potvrdile da nesavesni rukovodioci preduzeća i školskih i stambenih objekata na koje se montiraju antene primaju pare, ima zato antena.
One su bar vidljive, pa je lako kad se izbroje antene na nekoj zgradi izračunati koliko neko prima para na ruke svakog meseca.
Tamo gde je zgrada puna penzionera oni brzo provale stvar pa predsednik kućnog saveta mora bar one pare koje prima po ugovoru sa operaterom mobilne telefonije da daje za uređenje zgrade.
Mnogo je teža stvar sa zaposlenima u preduzećima koji se plaše posledica zračenja, ali više se plaše i da ne izgube posao, jer bi razljućeni direktor koji bi na njihov zahtev demontirao antene izgubio time par hiljada evra džeparca, na koji, uz to, ne plaća porez, a ne znaju mu ni žena ni tašta za taj dodatni prihod, pa od tih para može mirno da finansira i ljubavnice, recimo!?
Oni koji neće da ćute su roditelji koji se plaše za svoju decu, pa kad se desi kao nedavno u Kotežu da direktor osnovne škole OŠ „Vasa Pelagić“ postavi antene mobilne telefonije na zgradu škole oni burno reaguju.
To je i razumljivo: jer ako zrači i škodi malecki mobilni telefon, svakom laiku je jasno da velika antena koja napaja stotine hiljada mobilnih telefona, svakako zrači mnogo, mnogo više.
Tako je i Nemanja Kovačević, direktor te škole, zaradio i krivičnu prijavu, a vrlo verovatno i ozbiljnu istragu o tome zašto je na školsku ustanovu postavio antene koje mogu biti opasne po zdravlje dece.
Posle pisanja štampe o sramoti u u Kotežu munjevito je reagovao Sekretarijat za obrazovanje i dečju zaštitu podnevši prijavu protiv direktora Nemanje Kovačevića Policijskoj upravi za grad Beograd na dalju nadležnost i postupanje zbog postavljanja antene mobilne telefonije na krov škole i što je isti nezakonito raspolagao novcem dobijenim za korišćenje prostora.
Ipak, ostaje da se vidi da li će ovakva, za svaku pohvalu reakcija Sekretarijata za obrazovanje ostati izuzetak, ili će Sekretarijat štititi i drugu decu i mladež koja se obrazuje pod snopovima antena o kojima nit znaju nit ko pita njih i njihove roditelje.
Da ni druge školske ustanove u kojima borave deca i mladi nisu pošteđene od antena pokazuje i primer Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu o kome je proteklih meseci pisala domaća štampa.
Na krov te zgrade u kojoj radi na stotine zaposlenih nastavnika i činovnika, a studira u njoj više hiljada studenata, još pre desetak godina su montirane antene u vreme kad su Fakultetom upravljali dekan Milan Podunavac i prodekan Vukašin Pavlović, inače godinama zadužen za rekonstrukciju fakulteta i slične radnje.
Posebno čudi to što je profesor Vukašin Pavlović, koji je poznat kao tobožnji borac za ekologiju, pa je kao takav ove godine čak postao i kandidat za člana SANU, dozvolio da ekološki sumnjive antene dospu na krov u vreme njegovog mandata i tamo ostanu za sve vreme dok je bio rukovodilac na FPN, dakle do 1. oktobra 2012. što znači do ovih dana.
Oko tih antena se ne bi na FPN dizala tolika bura da u tom periodu nije umrlo pet – šest žena, što nastavnica, što radnica tog fakulteta, od kojih su neke sasvim sigurno baš u to vreme obolele i umrle od raka dok se za druge umrle to nagadja.
Uz to nije mali broj ženskih osoba na FPN koje su u tom istom periodu držanja antena na zgradi obolele od malignih obolenja i koje su se zbog toga lečile, ili se još uvek leče sa neizvesnim ishodom.
Pritisnut ženskim lobijem sadašnji dekan FPN Ilija Vujačić je proletos na sednici fakultetskog veća pred svim nastavnicima obećao da će antene biti skinute istog dana, ali do toga nije došlo.
Tom prilikom je i izvestio kolektiv da antene nisu opasne.
Logično se postavlja pitanje ako antene nisu opasne zašto ih skida, a ako su pak opasne zašto su bile postavljene.
I u drugim prilikama je dekan Vujačić ponavljao da se bori za skidanje antena ali to, kažu uplašene radnice na FPN, nekako sporo ide, da li zbog gradnje koja se godinama vuče, da li zbog toga što su zaključeni štetni ugovori, ili pak zbog nečeg drugog?!
Zaposleni radnici koji u zgradi sa gomilom antena provode puno radno vreme se nadaju da će odlazak prodekana Vukašina Pavlovića u penziju koji je usledio početkom oktobra možda ubrzati skidanje ovih sumnjivih antenna, ali nastavnici koji su upućeniji vrte glavom pošto uprava FPN upravo kandiduje Vukašina Pavlovića za profesora-emeritusa što znači da bi u slučaju izbora od strane Senata Beogradskog univerziteta u to zvanje Pavlović radio na FPN praktično sve do smrti.
U upravi FPN kažu da im ekolog Pavlović i dalje treba ne samo kao profesor već i kao neko ko se godinama bavi rekonstrukcijom fakulteta.
Da li će i „antene smrti na FPN“, kako ih je letos nazvala jedna novina, takođe ostati do smrti i onda čije, ili će pak biti skinute samo one antene koje donose manje para, ostaje da se vidi kao i to šta će tu da uradi Sekretarijat za obrazovanje.
Kada bi se izvršio uvid u ugovore i nekih drugih školskih vlasti sa antenašima verovatno bi se tu našlo mnogo toga ne samo za zgražavanje već i za kaznu.
Sve učestalije zahteve stanara i zaposlenih, a naročito roditelja da se radioaktivni gromobrani i antene skinu sa njihovih zgrada gde borave oni, ili njihova deca, dadatno komplikuje činjenica da je nadležnost oko kontrole gromobrana i antena podeljena između Agencije za jonizujuće zračenje i Ministarstva za zaštitu sredine.
Da se politika kod nas meša u sve, a naročito tamo gde ima para, pokazuju i uzaludne žalbe koje su slate na ove adrese.
   Možda je tome za vreme prethodnih vlasti doprinosila i činjenica partijske pripadnosti, budući da je recimo pomenuti Vukašin Pavlović potpredsednik Političkog saveta Demokratske stranke, a državni sekretar Ministarstva za ekologiju zadužen za te stvari prof. dr Ivica Radović takođe „žuti“ kao i Pavlović i njegov blizak prijatelj.
I direktor nadležne specijalizovane Agencije za jonizujuće zračenje koja bi trebalo time da se bavi, Mirjana Radenković, takođe je postavljena u vreme bivše vlasti.
Za to vreme neki umiru, mnogi boluju a izgleda svi se plaše antena i antenaša.
U policiji kažu da je postavljanje radioaktivnih gromobrana i sličnih štetnih urađaja kažnjivo i da postoje propisi koji nalažu njihovo skidanje kao i utvrđivanje odgovornosti rukovodećih lica.
Što se tiče primanja para koje se mimo ugovora daju za postavljanje i držanje antena u MUP-u se smatra da su u pitanju oblici očigledne korupcije, ali takve kojoj nije lako ući u trag zato što su firme mobilne telefonije vrlo moćne.
Međutim, kažu i to da ako se neko zainati nije problem da se to istera do kraja, jer je jasno da niko džabe ne stavlja tuđe antene na svoj krov.
Kako nova vlast obećava žestoku borbu protiv korupcije eto „male prilike“ za veliku korist po zdravlje, da se pokaže i na ovom planu, tim pre što je član Upravnog odbora Agencije za borbu protiv korupcije Čedomir Čupić profesor baš na istom tom Fakultetu političkih nauka.
Možda, istina, čovek do sada, nije primetio, od silne zauzetosti, sve te antene na krovu, ili ne koristi mobilni telefon, pošto zna da se opasan, ili je možda je u pitanju bliskost sa onima koji su postavili i drže antene, ali u svakom slučaju za razliku od uplašenog ženskog lobija na FPN Čedomir Čupić manje vremena provodi u toj zgradi. Pa i signali teže dopiru do njega.
Očitp nije jedini koji glavu ne diže, a antene svuda oko nas, dok pare kaplju li kaplju…
Razumljivo je što ovaj prljavi biznis nesmetano cveta. Mobilna telefonija ima interes da dodatno plati one koji drže antene, onima koji primaju antene na svoj krov se isplati da prime debele pare za to svakog meseca mimo zaključenog, često štetnog ugovora.
Zna se da su operateri mobilne telefonije puni para i da im nije teško da uredno plaćaju one koji odlučuju o držanju antena, pa kad dođe novi direktor on samo nastavi da prima pare – besparica je i love se teško odreći.
Samo za jednu antenu rukovodilac na čijoj je zgradi postavljena ta antena može da primi godišnje i više od 15.000 evra, a kad ima više antena onda se ta cifra lepo pomnoži sa brojem antena pa se lako dođe do one cifre koju nesavesni rukovodioci trpaju krišom u džep na ovaj način.
Pa još ako na krovu ima i gromobrana i baznih stanica i ako to traje desetak godina to je onda brale ogromna para za svakog, pa i za direktore.
Stoga možemo samo da zaključimo da ako i nije baš sto odsto sigurno da antene ubijaju, sigurno je to da se rukovodioci koji muvaju sa antenama ubijaju od para.